Што се тиче Константинове даровнице, ту је све разјашњено. Ниједан озбиљан историчар више не спори да је то најобичнији фалсификат Ватикана који је требао да оправда духовну и свјетовну власт папе на територији некадашњег Западног Ромског Царства.
О Константину Порфирогениту и DAI се може разговарати и историчари још увијек ишчитавају не би ли растумачили одређене контраверзне податке које он даје о даласку Срба и Хрвата на Балканско полуострво. Интересантно је да је један недавни учесник овог форума, чије је писање изазвало оштру реакцију, у доказивању својих теорија највише користио податке које је оставио Порфирогенит и поп Дукљанин. Наравно он је извор користио селективно, односно наводио је оно што одговара његовом схватању. Тачније када је износио тезу да је ХГ Динарик Јужни група коју су донијели Хрвати на Балкан, цитирао је онај дио Порфирогенита који говори о насељавању српских племена у тему Солун (он је наводио шири појам Грчке), али онај дио истог дјела, који говори о граници српских и хрватских плема на ријеци Цетини, наравно није спомињао.
Следећа омиљена тема му је била тзв. Црвена Хрватска и сабор у Далми. Латински средњовјековни спис познат под називом Љетопис попа Дукљанина обајављен је први пут у италијанском преводу Мавра Орбинија каа саставни дио његове књиге Il regno de gli Sclavi corrotamente detti Schiavoni. Иван Луције Трогиранин је изадо оригинални латински текст у свом дјелу De regno Dalmatie et Croatie под називом Presbyteri Dioclaetis Regnum Slavorum. дакле почетак и половина 17. вијека.
Сабор у Далми (погрешно га везују за Дувно), те појмови Црвене и Бијеле Хрватска обрађени су глави IX наведног дјела. У вези с тим, Фердо Шишић дословно каже "Да је сабор у Дувањском пољу као појединачни историјски догађај измишљен", а још је есплицитнији Михо Барада, који је одлучно закључио: "Да тај (мисли на сабор у Дувну-Далми) уопће није постојао бива јасно свакому, тко само једном прочита текст тог поглавља а има бар нешто повјесног знања, него да је проста измишљотина попа Дукљанина, са сврхом да докаже легитимитет дукљанско-барске надбискупије (мисли у односу на дубровачку)"
У средњем вијеку у црквеним круговима фалсификат је био манир у настојању да се докажу тобожња "историјска права".