(наставак прѣдходнога писания)
Основно значење придѣвскога садашње-прошлога врѣмена у србском йезику за свршене глаголе йе стање у садашњости или у прошлости (о несвршених нећемо овдѣ, они су свѣт за себе). Уколико у исказу нема ближе врѣменске одреднице, стање важи у садашњости, што йе његово основно и у њеном одсуству подразумѣвано значење. Уколико се жели исказати стање у прошлости, потрѣбно йе у исказу навести врѣменску одредницу койом се стање из садашњости помѣра у прошлост.
Све то ћу сада показати на йош йедном примѣру, али мало дужем. Замислите да ве телефоном позове ваш друг Стево и током разговора каже: "Зорана су ударила кола", гдѣ йе Зоран ваш зайеднички приятељ. Ви бисте се, наравно, уплашили за Зоранов живот, и питали бисте прво йе ли жив, и у каквом йе стању, страхуйући за њега. Узрок вашега узбуђења и страха за Зоранов живот йе употрѣба садашње-прошлога врѣмена уз непостояње врѣменске одреднице у исказу, те ви подразумѣвате да стање "ударености и послѣдичних поврѣђености и опасности по живот" важи у садашњости.
Али, шта би било када би ви Стево само рекао "Зорана су прѣ три мѣсеца ударила кола"? У овом случайу у исказу постойи врѣменска одредница, помоћу койе ви закључуйете да стање опасности по Зоранов живот сада найвѣроватнийе не постойи, те ве самим тим овакав исказ не би тако узруяо.
Размотримо и трећи случай, Стево ви током разговора телефоном вели "Зорана су била ударила кола", или ређе, "Зорана бѣху ударила кола". Иако овдѣ нема никакве врѣменске одреднице, ви се вѣроватно не бисте уплашили за живот Зорана, йер употрѣбу "давнога прошлога врѣмена" (на страном йезику, плус-квам-перфект) ви (исправно) доживљавате као знак да стање "ударености, односно њених послѣдица поврѣђености и опасности по живот" не важи у садашњости него йе само важило у неком тренутку или раздобљу у прошлости.
Основно значење давнога прошлога врѣмена свршених глагола у србском йезику йе важење стања у прошлости али не и у садашњости (од туда "давно"). Друго значење йе "важење стања у тренутку одигравања друге прошле радње", на примѣр "Он се нѣйе био оженио када йе почео радити у заводу". У говорах гдѣ су у употрѣби оба облика давнога прошлога врѣмена ("он бѣше дошао" и "он йе био дошао"), првим обликом се означава доживљеност, а другим недоживљеност.
Ево йош йеднога прѣгледнога примѣра, са упоредним поређењем изворних значења двайу придѣвских прошлих врѣмена, али и аориста и имперфекта, на примѣру свршенога глагола "поломити":
"Радивойе йе поломио ногу.", - Нагласак йе на стању, односно послѣдици радње, а не на самой радњи. Пошто нема никакве врѣменске одреднице, ово значи да йе Радивойу нога у тренутку говора поломљена. Што значи да стање поломљености важи у садашњости.
"Радивойе йе био поломио ногу." - Рекло би се "Било па прошло", стање поломљености йе важило у прошлости, али у садашњости не важи. Радивойу йе нога сада зарасла, односно више нѣйе поломљена.
"Радивойе поломи ногу." - Радња у прошлости, койу йе говорник на неки начин доживѣо. Нагласак йе овдѣ на самой радњи, док йе стање поломљености неважно. Због тога се из исказа не може закључити йе ли му нога сада сломљена или нѣйе.
"Радивойе поломияше ногу", или у говорах йужне Србийе "Радивойе поломеше ногу" - Нагласак йе овдѣ искључиво на радњи, а не на стању (поломљености). Али, у овом случайу свршена глагола, ради се о доживљаваной радњи више пута поновљеной у прошлости. Овакви облици, имперфекти свршених глагола, се могу чути у говорах йужне Србийе (лично чуях на десетине таквих), и понегдѣ у Црной Гори.
Йош остайем дужан обяснити због чега тзв. "перфект" називам придѣвским врѣменом. Његово порѣкло и састав йесу придѣвски, твори се од придѣва и значење му йе придѣвско, йер служи описати стање нечега.
На почетку одѣљка наведох примѣр "Наша йезичка наука йе пропала", гдѣ се ясно види двойство глаголскога врѣмена и описа нечега (за шта служе придѣви). Ту се рѣч "пропала" може тумачити и као придѣв и као глагол. Чак можемо окренути рѣченицу тако да се придѣв нађе у косом падежу, па рецимо можемо добити "У нашой пропалой йезичкой науци..."
Такође, придѣвско прошло врѣме се не мѣња наставцима по лицах, као што се мѣњайу права глаголска врѣмена (садашње врѣме, аорист и имперфект, рецимо "Я нађох, ти нађе, он/она нађе, ми нађосмо, ви нађосте, они/оне нађоше"), него се њим супротно мѣња по роду ("Я сам дошао/дошла, ти си дошао/дошла, он/она йе дошао/дошла, ми смо дошли/дошле, ви сте дошли/дошле, они/оне су дошли/дошле"), што йе исто као што се мѣњайу сви други придѣви (рецимо "Я сам глуп/глупа, ти си глуп/глупа, он/она йе глуп/глупа, ми смо глупи/глупе, ви сте глупи/глупе, они/оне су глупи/глупе").
Ево неколиких од многих примѣра садашње-прошлога врѣмена у остварењу „Лудих година“, то йест „Жикине династийе“, койи с прошлошћу немайу никакве везе. Односно, односе се искључиво на стање у садашњости.
-"Милане, пусти дете, видиш да се заморило."
-"Шта сте навалили на мене?"
-"Децо, добили сте новог другара Мишу."
-"Ионако ми йе грло нешто зарибало..."
"Милане, стигла йе физиотерапеуткиња."
"Па ви сте полудели!"
За край одѣљка ми остайе йош само обяснити зависност пойма доживљености и употрѣбе прошлих глаголских врѣмена. У србском йезику (као и у бугарском и у македонском йезицих) се аорист и имперфект првенствено користе за изражавање доживљених радњи из прошлости (или оних койе се желе прѣдставити као доживљене, што йе често у књижевности), док се придѣвско прошло врѣме изворно трѣба користити за исказивање чињеница (односно стања осталих послѣ радње извршене у прошлости), или за описивање недоживљених радњи. То йе природно, йер ако човѣк доживи радњу, очекивано йе да ће йе описивати глаголским врѣменом койе нагласак ставља на саму радњу (аористом или имперфектом), док йе такође природно да ће говорник не доживѣвши радњу али видѣвши стање остало послѣ ње у исказу користити одговарайуће придѣвско прошло врѣме койе служи навођењу стања, односно послѣдице радње.