Аутор Тема: Св. Григорије заштитник Котроманића: Чудотворац или Назијанзин  (Прочитано 2643 пута)

Ван мреже Sergius

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 531
  • I2-PH908>Y109645
Св. Григорије заштитник Котроманића: Чудотворац или Назијанзин
« послато: Новембар 30, 2018, 09:01:16 пре подне »
На дан крсне славе Св. Григорија Чудотворца покренуо бих ову тему.

Једним дијелом тема је већ обрађена: https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=617.0. Синиша је писао:

Када је у питању веза Св. Григорије - Котроманићи, треба испитати порекло породица које данас славе ову славу, па онда донети неке закључке. Наиме, Св. Григорије је слава која се простире једино у средњој Босни: Травник, Бугојно, Оброци, Ваган. Карактеристично је да се Св. Григорије прославља код више презимена у наведеним парохијама али је само за род Шатара (Бугојно, Оборци, Строице) основна слава. У околини Травника ову славу славе Антонићи, Благићи, Гарићи, Дамљановићи. У Бугојну Бикићи, Дакићи, Драгичевићи, Јањани. Неки родови из Герзова такође славе ову славу: Јефтенићи, Јевтићи, Квргићи и др.

У раду Јањ од Раде Раките, обрађено је више ових породица које славе св. Григорија. Оно што је заједничко за све ове породице јесте да су најстарије у селима и да су за разлику од осталих породица које су радиле на беговској земљи, оне имале своју земљу. Подударност славе ових породица и свеца заштитника Котроманића- Св.Григорија, наравно да не значи и заједничко поријекло, али сама чињеница да се по свему судећи ради о породицама које су ту живјеле прије Турака, да су имале своју земљу и да су је под Турцима задржале, могло би да говори о неком старом, босанском , племићком поријеклу. Сем тога, можда су и Котроманићи били дио ширег рода које је имао и своје бочне, мање важне гране, али са сачуваном свјешћу о родовској блискости. Да св. Григорије није тако специфичан сватац за наше просторе, можда ова теза не би ни имала смисла, али...

Шта каже Ракита за ове породице:

Св. Григорија на подручју Јања славе сљедеће породице: Џакићи, Гутићи, Керелци, Квргићи, Мајсторовићи, Максимовићи, Мршићи, Панџићи, Панићи, Пеће, Поњевићи, Попржани, Радмани, Радованци,Столићи, Тешићи.


Тестирани Максимовић припада хаплогрупи I2-PH908.

Изгледа да је област Јања (ту спада и Герзово) матична за ове родове, а они код Бугојна и Травника су исељеници из овог краја. "На својој земљи живјели и Мршићи (Радмани) и Јефтенићи у Бабином долу." "Божићи и Квргићи су најстарији родови у селу Подовзиру и у њиховом посједу је некада било цијело ово село. Раније презиме Квргића је било Шаторићи."(јасна веза са Шатарама из Бугојна). "У Стројицама своју земљу имају Тешићи, Миловци, Максимовићи и Тодорићи." "Једино Радованци истичу да су старосједиоци и да живе на својој земљи." Као што видимо из приложеног, породице које славе св. Григорија су по свој прилици једног поријекла, матична област им је Јањ. Све породице имају предање да су на својој земљи, још од прије Турака. Ове породице у потпуности улазе у онај круг становништва које је Карановић описао као босанске старинце. Најбоље су се очували управу у области Јања, Купреса, Пливе, Врбаса, горње Сане. Учествовали су значајно у етногенези данашњег српског крајишког становништва, јер многе ове породице су се касније расељавале у Банију, Кордун, Лику, Славонију и Далмацију. Преци Николе Тесле су били међу њима, писао сам у томе у свом тексту о поријеклу Тесли. Можда је могуће и веза Тесли са овом групом породица које славе св. Григорија и то преко Мршића. Битно је рећи и да породица Шебез/Шебец на Купресу која слави св. Григорија, по предању доселила је у 18.вијеку из Бабића на Јању гдје су имали "своју земљу од старине", а раније су се презивали Лабудићи.

Негдје сам читао, не могу се сјетити гдје, да неки аутори поријекло Котроманића вежи и за Доње Краје, област којима и Јањ припада. То би можда могло повезати ове породице са Котроманићима.


Још један податак у прилог могуће везе Котроманића са области Јања је и повеља првог познатог Котроманића бана Пријезде I, којом дарује као мираз жупу Земуник у Доњим крајима (област Змијања) свом зету, сину Стјепана III Бабонићу. Жупу дарује као земљу своју и својих предака. Жупа Земуник је гранична жупа Пливи и Јању.

https://www.academia.edu/2534838/Povelja_bana_Prijezde_I_kojom_dodeljuje_zupu_Zemunik_svojoj_cerki_i_zetu_sinu_bana_Stjepana_III_Babonica

Ван мреже Sergius

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 531
  • I2-PH908>Y109645
Одг: Св. Григорије заштитник Котроманића: Чудотворац или Назијанзин
« Одговор #1 послато: Новембар 30, 2018, 09:45:03 пре подне »
Kада је у питању дилема о којем се Св. Григорију ради (Чудотворцу или Назијанзину), навео бих дијелове из свог рада "Свети апостол Петар, свети Силвестар папа, свети Григорије Чудотворац и свети Григорије Назијански у теологији, еклесиологији и предању босанско-хумских крстјана" којег ми је послао Вук Бачановић, а користио је неколико извора (Глушац, Соловјев...):

“ɑʒь ст̅ʜ гρьгƔρь...” - Свети Григорије Чудотворац, свети Гргигорије Богослов и богословље босанско-хумских крстјана

Присталице теорије о дуалистичкој науци босанско-хумских крстјана своје тезе углавном темење на комбинованом тумачењу билинопољске Абјурације и списа латинских херезиолога, као и малобројних докумената насталих у крилу српске цркве, да би, затим у изворну грађу насталу у крилу Цркве босанске, по сваку цијену настојали учитати дуалистичко учење, најчешће без схватаља политичко-конфесионалног контекста у којем су документи којима дају апсолутну вјеру настајали.

На исти начин се документи настали у крилу Цркве босанске, настоје потпуно изоловати од остале дипломатичке грађе босанске и хумске провениенције, иако је еклесиологију осамостаљене босанске епископије, па и одређене аспекте њеног учења немогуће правилно свхатати без политичко-правног контекста у којем је постојала и развијала се. Због тога свакако треба почети са једним од најинтересантнијих извора за проучавање средњовјековне босанске историје, те мјеста крстјана у њој, а то је повеља коју је бан Стјепан II Котроманић издао 1323. а чија инвокација и аренга гласе овако:

вь ʜмє ωтцɑ ʜ сɴ̅ɑ ʜ свєтогɑ дχ̅ɑ ɑʒь ст̅ʜ гρьгƔρь ɑ ʒовомь Бɑɴь стѣпɑɴь гɴ̅ь Босɴьсκʜ ʜ Бρɑть моʜ κɴєʒь вʌɑдʜсʌɑвь дɑ є вѣдомо всѣмь ʒємʌɑмь Босɴьсκʜмь дɑсвɑ вѣρƔ ʜ дш̅Ɣ ωтц̅ɑ ɴɑю гɴ̅ɑ Бɑɴɑ ʜ всѣχь ρодʜтєʌь ɴɑшʜχь ʜ свою κɴєʒƔ вʌьκосʌɑвƔ сʜɴƔ κɴєʒɑ χρьвɑтʜɴɑ κʌƔүьκогɑ пρѣдь дѣмь вєʌʜκʜмь ρɑдосʌɑвомь ʜ пρѣдь гостємь вєʌʜκʜмь ρɑдосʌɑвомь ʜ пρѣдь стɑρьцємь ρɑдомʜρомь ʜ жƔɴьБоρомь ʜ вʌьүьκомь ʜ пρѣдь вьсомь цρьκьвомь ʜ пρѣдь Босɴомь (Бан Стјепан Котроманић је ову повељу објавио 1323. године, а заклетву светим Григоријем је, како произлази из сачуване дипломатичке грађе употријебио још 1322. и 1331. године).

Преведено на савремени српски текст гласи овако: “У име оца и сина и светога духа, ја свети Гргигорије, а именом бан Стјепан и брат мој кнез Владислав да је на видјело свим земљама босанским, да је на вјеру и душу оца нашега господина бана и свију родитеља наших и своју кнезу Вукославу сину кнеза Хрватина кључког пред дједом великим Радославом и пред гостом великим Радославом и пред старцима Радомиром и Жунбором и Вучком и пред свом црквом и пред Босном.”

Остало је у науци недовољно јасно на којег се од двојице светих Гргура, поштованих у Босни, Чудотворца (213--270) или Богослова-Назијанског (330– 389), односи ова инвокација. Један од првих који се бавио овим проблемом био је Васо Глушац (Васо Глушац, Св. Григорије Богослов или Назијанзин патрон династије Котроманића, Kалендар СПКД Просвјета, Сарајево 1924), који је за заштитника Котроманића сматрао да се бан Стјепан пред великодстојницима Цркве босанске куне светим Григоријем Назијанским - Боглословом, те сматра да се “поштовање светога Гргура Назијанског држало се у династији Котроманића, све док се краљ Томаш није покатоличио.

Ван мреже Sergius

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 531
  • I2-PH908>Y109645
Одг: Св. Григорије заштитник Котроманића: Чудотворац или Назијанзин
« Одговор #2 послато: Новембар 30, 2018, 09:46:15 пре подне »
А чим је он прешао на римокатоличку вјеру, “од тада на његовим новцима, а касније и на новцима његова сина кралја Степана Томашевића не налазимо више лика ни натписа Св. Гргура Назијанзина, него лик и натпис Гргура папе — С. Грегори Папе.” То. по Глушцу “доказује, да су сви владари босански пре Томаша били православне вере, и да је св. Гргур Назијанзин светкован само у православној цркви, јер иначе не би било разлога после Томашева покатоличења мењати на новцима натписа и ставлјати Гргура папу место Гргура Назијанзина.”

Иако је Глушац био начелно у праву када је у потпуности одбацио дуализам Цркве Босанске, очигледно је да је циљано избјегавао или простим мистификацијама проглашавао изворе који недвосмислено указују на то да црква босанских крстјана није била у добрим односима, а камоли у литургијском општењу са помјесним црквама, а посебно са православном црквом у држави Немањића.

Пљеваљски синодик православља, који се, очигледно, попуњавао у 14. и 15. вијеку, доноси сљедећа проклетства која се односе на босанско-хумске крстјане:

Зли јеретици трк’лети бабоуније, нарицајушеи се лажни крестијане и роугајшеје се нашеи правје вјери, изумајуше от книг’ свјатаја словеса и прјеврашајуше на зловјерије отлучајушеи се от светије и правовјерније цркве и ругајушеи се светому и ч’стному крсту и светим иконам роугајуше се и не клајуше се им’да боудут проклети. Људије тожде г’ши (В. Мошињ, нав.дј.).

Па ипак, без обзира што су клирици српске цркве проклињали оне “који се лажно називају крстјани”, “који се ругају правој вјери”, “избацују из књига света слова и преиначују их на зловјерје”, “који се ругају часном крсту и светим иконама” односно “Растудија босанског и Радомира и Дражила и Толка и Твртка и Тврдоша и све који себе зову крстјани и крстјанице”, укључујући ту и “Радина госта херцеговог”, који “нека је проклет”, очигледно је да извори настали у крилу Цркве босанске, углавном, оповргавају ове оптужбе. Aко их анализирамо уназад, онда се морамо вратити на заклетву “часним и животворним крстом” босанских великаша вјерних Цркви босанској, као и на крстове на повељама босанских великаша и илуминираним крстјанским књигама који, у потпуности, обесмишљују ову оптужбу.

С обзиром да нам извори не дозвољавају јасан увид у крстјанско богослужје, онда нам илустрације у Хваловом зборнику такођер говоре да се крстјани нису гнушали ликовног представљања светитеља и библијских личности, иако немамо јасног доказа да ли је постојала пракса поштовања светих икона на исти начин као и у другим источним црквама.

Оптужба за “избацивање светих слова”, могла би се односити на крстјанско прилагођавање одређених тумачења светог писма властитој еклисиологији у којој је њихов епископ, након пада римске цркве у гријехм насљедник светог Петра, док би се “ругање правој вјери” могло објаснити глосом крстјанског Грујићевог јеванђеља из 14. вијека која 9. главу јеванђељa по Матеју, односно “митницу - царинарницу” Матеја Левија тумачи као “мјесто патријархово гдје се патријархи ставе сребром и златом”, што, у суштини, није крстјански напад на основне догме православне цркве, већ само на одређене коруптивне праксе, које су, несумњиво произлазиле из блиског односа цркве и државе.

Ван мреже Sergius

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 531
  • I2-PH908>Y109645
Одг: Св. Григорије заштитник Котроманића: Чудотворац или Назијанзин
« Одговор #3 послато: Новембар 30, 2018, 09:46:41 пре подне »
Међутим, интересантно је да дуалистички интерпретатори босанског средњовјековља често стају на крстјанској критици сусједне помјесне православне цркве, без да наведу да је исти глосатор, очигледно сиромашни и гладни писар на исти начин напада и извјесног крстјанина Ратка, који очигледно није нико други него епископ Цркве босанске Ратко I, и на којег се односе ријечи: “преповодбјеши Ратко, дај ми да ручам, гладни сиромах” (D. Kniwald, nav.dj.). 

Очигледно је да је, од Дубровачке римокатоличке архиепископје осамостаљена, босанска епископија и поред ортодоксног хришћанског учења, није са благонаклоношћу гледала на синергију државе и цркве у Немањићкој држави. Унаточ заклетвама светим Григоријем Чудотворцем или Назијанским, којом се босански владар правно легитимирао пред њеним великодстојницима, она је у босанском среддњовјековном друштву своју улогу сводила на обављање посредничких и дипломатских послова, посебно када је у питању било мирење сукобљених страна (Ивана Јурчевић, СРЕДЊОВЈЕКОВНИ ОДНОСИ ЦРКВЕ ПРЕМА ПЛЕМСТВУ У БОСНИ, ПОСЕБАН ОСВРТ НА ОБИТЕЉ ПАВЛОВИЋ, Filozofski fakultet u Osijeku, HUM XI (2016.) 15.). Па ипак, врло је видљиво да је критика православних епископа и патријарха била у сагласју са критиком властитом епископу (или неком другом поглавитом крстјанину) Ратку, а због несумњиве блискости са феудалном класом Краљевства Срба, Босне, Приморја и Заппадних страна у вријеме краља Твртка I Котроманића.

Потпуно другачије виђење је имао Александар Соловјев (A. SOLOVIEV, нав. дј.), који се додуше посветио историјским изворима о двојици светих Гргура много пажљивије него Глушац. Он је указао, али не и доказао да свети Григорије из инвокације Стјепана II, кнеза Владислава и бана Твртка I Котроманића вјероватно није Григорије Назијански, већ Григорије Чудотворац из 3. вијека, а позивајући се на молбу краља Стјепана Томашевића из 1461. папи  Пију II да потврди овог свеца као заштитника Босне, јер “у његову краљевству босанскоме заштитником и бранитељем краљевства јавно од свију бива држан и сматран”. Покушавши објаснити због чега се онда лик Григорија Назијанског, а не Чудотворца појављује на новцу Твртка II, Соловјев је прибјегао домишљању да је то била погодба из присиле са католицима, будући да “богумили” нису никако могли имати ништа са Назијанским као једним од главних симбола византијског хришћанства и главним теологом Другог васељенског сабора.
« Последња измена: Новембар 30, 2018, 01:00:33 поподне НиколаВук »

Ван мреже Sergius

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 531
  • I2-PH908>Y109645
Одг: Св. Григорије заштитник Котроманића: Чудотворац или Назијанзин
« Одговор #4 послато: Новембар 30, 2018, 09:47:07 пре подне »
Соловјев је даље изнео тезу да су, насупрот њему, Григорија Чудотворца крстјани поштовали зато што га је прогонила паганска држава у трећем вијеку те је стога био представник “праве апостолске цркве”, односно цркве прије цара Константина и светог папе Силвестра I. Настављајући домишљати, Соловјев једну од Григоријевих титула "мистагог" повезује са његовим “Изложењем вјере”, које је, како вјерује Православна црква, примио посредством светог Јована Богослова и пресвете Богородице. Tеоретишући да су светог Григорија “богумили” прихватали јер су Богородицу и светог Јована Богослова сматрали за “два врховна анђела”, дотиче се и Оригена, којег настоји представити као учитеља дуализма и гностицизма прихватиљивог наводним богумилима (A. SOLOVIEV, нав. дј.).  Ништа, међутим, не би могло бити погрешније. Прво, Излагање вјере светог Григорија Чудотворца, није ништа друго до изложење вјере у Свету и нераздјељну Тројицу и то на исти начин на који ће оно бити изложено у 4. вијеку у Никеји и Цариграду, дакле исту ону “пречисту” и “нераздјељиву” Тројицу у коју су вјеровали босанск-хумски крстјани.

Друго, исто тако је јасно да је Соловјев своје закључке доносио потпуно ван контекста босанско-крстјанских списа, а посебно Хваловог зборника. Kојег је, ради његових илустрација и илуминација, чистим домишљањем, настојао прогласити компромисом на који је Хвал Крстјанин био натјеран због римокатоличке вјере свог господара Хрвоја Вукчића Хрватинића, а да при томе није споменуо у њега уврштене расправе Јевесевија Цезаријског, Доротеја Тирског, Епифанија Кипарског, Еутхалија Ђакона и Псеудо-Еустатија, дакле чисто православних византијских теолога, а помоћу којих је једино могуће схватити заклетву бана Стјепана светим Григоријем пред епископом и великодостојницима Цркве босанске. Ако дамо вјеру писму краља Стјепана II и ако је свети Григорије из заклетве његових претходника, доиста Григорије Чудотворац, онда не може бити никаквог несугласја између заклетве једним од најортодокснијих светаца пред  поштоваоцима Епифанија Кипарског, а који је био један од највећих бораца против дуалистичких јереси, такођер из 4. вијека.

Тако постаје бемислена свака аргументација, која би заклетве ортодоксним свецима босанских владара објаснила разликама у вјери римокатоличких владара и његових, наводно, богумилских-патаренских поданика. Исто као што и лик светог Григорија Назијанског - Богослова на новчићима каснијих босанских владара, не може бити плод измишљеног компромиса са римокатолицима, већ се радило о једном од такођер, међу крстјанима, поштованих светаца у босанској држави од настанка босанске епископије.

Дубравко Ловреновић (Дубравко Ловреновић, Свети Гргур Чудотворац - заштитник Котроманића и средњовјековне Босне, Зборник о Марку Добретићу, Сарајево-Добретићи 2008. стр. 9-25., види такођер Д. Ловреновић, Склапање слике у разбијеном огледалу времена: проглашење Босне краљевством 1377. (рефлексија на угарско-босанске односе до 1463), рад у склопу монографије Света круна угарска и света круна босанска, Синопсис Загреб-Сарајево 2006.) у инвокацији светог Гиргорија, није сагледавао само чињеницу да је овај светац био заштитник владарског дома Котроманића, односно крсно име/слава ове породице, већ и владарску идеологију, према којој је босански бан, заправо свети Григорије на земљи. То јесте да се ради о сличној идеологији из Хиландарске повеље Стефана Првовјенчаног (13.вијек), према којој “у почетку створи Бог небо и земљу и људе на њој, и благослови их и даде им власт над сваком тварју својом, постави једне царевима, друге кнезовима, треће господарима… утврди Грке царевима, а Угаре краљевима и разделив сваки народ, и закон даде, и обичаје установи, и господаре над њима по обичају и по закону растави својом премудрошћу.” (Стефан Првовенчани: Сабрани списи, Библиотека српске културе на интернету, https://www.rastko.rs/knjizevnost/liturgicka/stefan-sabrana/stefan-sabrana_02_c.html).

Према тој концепцији, земаљска феудална хијерархија је одраз небеског поретка, па тако и господар као босански бан, представља земаљског експонента одређеног свеца, који се мистично “материјализира” у владаревој личности, дајући му небески легитимитет, баш као апостол Петар у случају римског папе. Па ипак, један од, недавно откривених натписа са стећака на десној страни Дрине, могао би дјелимично проширити, а дјелимично и оспорити ову концепцију. Ради се о надгробном споменику Стојана Ивановића, скутоноше из Клења који је датиран у другу половину 15. вијека, прије пада Смедерева и гласи овако: “А се лежи раб Божји врач Кузман и Дамјан, а у име Стојан Ивановић, скутоноша…” (Емина Зечевић, Мраморје - стећци у Западној Србији, Београд 2005, стр. 75).

Ван мреже Sergius

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 531
  • I2-PH908>Y109645
Одг: Св. Григорије заштитник Котроманића: Чудотворац или Назијанзин
« Одговор #5 послато: Новембар 30, 2018, 09:48:18 пре подне »
Покојник се дакле, баш као и бан Стјепан II назвао слугом Божјим и именом свога свеца заштитника, односно крсне славе, или крсног имена светих врача (љекара), Кузме/Кузмана и Дамјана. Будући да Стојан Ивановић није био владар, већ “скутник”, односно “скутоноша”, то имплицира да ово именовање нема толико везе са владарском идеологијом, колико са обичајем да се властитом имену додаје “крсно” име односно, име породичне славе, те да је истовјетан обичај постојао са обе стране Дрине, без обзира на вјерска размимоилажења.

Утолико ће бити у праву Емир О. Филиповић (Емир О. Филиповић - St. Gregory: The Patron Saint of Bosnia), када критикује тезу Милоша Благојевића да је ова инвокација посљедица дјеловања “теолошки неуких писара који су дјеловали у јеретичким срединама” (М. Благојевић, Српска државност у средњем вијеку СКЗ Београд 2011, стр.120) и то не само због тога што се иста формулација појављује више пута у различитим документима и због тога што средњовјековни писари нису имали овласти да сами креирају и дефинирају племићке титуле и инвокације, већ због тога што се, врло очигледно радило о врло раширеној пракси, која у случају бана Стјепана II и његових насљедника. светог Григорија Чудотворца и крстјане није могла у везу довести сасвим случајно. Д. Ловреновић је сматрао да се лик Григорија Богослова на новцу Твртка II Котроманића нашаo не само због тога што се радило о ученику светог Василија, оснивача реда којем су припадали крстјани, већ да се да до знања “да упркос свим пасторалним успјесима фрањеваца босански владари нису раскинули древне везе са Црквом босанском” (Д. Ловреновић, Свети Гргур Чудотворац). 

Унаточ томе што су Ловреновић и Флиповић дали најбоље и најсумарније радове о култу светог Григорија Чудотворца, као и Григорија Назијанског они нису дубље улазили у његове теолошке разлоге, то јест разлоге због којих су крстјани управо њих у толикој мјери фаворизовали. Филиповић је, додуше, jako добро уочио да би крстјанско поштовање светог Григорија Назијанског могло имати везе са тим што се, такођер, радило о свецу заштитнику светог Кирила (826-869), који је, са својим братом Методијем био инспиратор настанка словенске писмености и литургије на словенском језику, те је, самим тим морао бити од велике важности за њихове ученике, као и све наредне генерације бораца за словенско писмо и језик у литургији, а који су једно од основних обиљежја локалног отпора латинизацији Босанске епископије у 13. вијеку.

Међутим, оно што је до сада, углавном пропуштано јесте увид у то колико се теологија ове двојице светитеља уклапа у специфично учење Цркве Босанске. А.Дардаган (А.Дардаган, Црква босанска и право ишчитавање светих текстова - “права вјера” и “прави крстјани”, рад је, за сада објављен на ауторовом стручном блогу https://amerdardagan.wordpress.com/category/neoplatonizam/) је недавно изнео хипотезу да је учње Цркве босанске разумљиво једино на основу учења хришћанских неоплатониста александријске школе попут светог Климента Александријског и Оригена о “правој вјери” и “правим вјерницима”, који су, за разлику од већине хришћана, досегли више од вјере засноване на етичким нормама друштвене свакодневнице и схватили “право знање” у стицању којег је вјера само први стадијум, резервисана за незналице и просте хришћане. (Стилијан Пападопулос: Од апостолских ученика до Никеје, Патрологија I: Увод, II i III вијек, ПБФ Институт за теолошка истраживања Београд, стр. 272) Што више него кореспондира са терминима “прави крстјани”, односно “поглавити крстјани” насправм “мрсних људи”, као и “права вјера апостолска” из Тестамента госта Радина, односно објашњава дијелове Билинопољске абјурације из 1203., која говори о томе да се оптужени редовници “одричу и употребе термина хришћанин, да не би другим хришћанима неправду нанели, те ће се стога они називати браћом”. Не улазећи у домишљања због чега је један од главних ученика светог Методија, свети Климент Охридски изабрао баш име Климента Александријског, морамo оконстатовати да је оно што је Дардаган пропустио да примјети то да, од цркве проскрибовани, Ориген, заправо повезује и светог Григорија Чудотворца и светог Григорија Назијанског.

Ван мреже Sergius

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 531
  • I2-PH908>Y109645
Одг: Св. Григорије заштитник Котроманића: Чудотворац или Назијанзин
« Одговор #6 послато: Новембар 30, 2018, 09:49:00 пре подне »
Иако нема доказа да су крстјани директно читали Оригена, јасно је да су у својем тумачењу Библије прибјегавали њему својственом алегоризму који се уткао у богословље источних цркава, а према којем је “слово Светог писма… симбол, образац неке истине, неке идеје, неког догађаја”, те су “животиње, биљке, камење, представе, имена (са етимологијом), бројеви, чак и синтакса били обрасци и симболи који су алегоријски указивали на истине достојне Бога.” Свето писмо за Оригена представља “океан и неистраживу шуму тајни, које су скривене у својим симболима”, док ти симболи нису ништа друго до “знак и пројава више стварности, гдје нижа бића представљају одраз и симболе виших бића”. Очигледно је ова мистичка црта источног византијског богословља, ћирилометодијевском и климент-наумовском христијанизацијом балканских Словена, доспјела у одређени број манастира по регулама светог Василија, а који су, основани у Босни у 10., 11. и 12. вијеку. Сљедећи Оригенову концепцију цркве “духовних хришћана”, “светих, савршених, духовних учитеља”, који се сматрају “равноанђелским”, “у којима се стално изграђује црква као што се догодило са Петром”, “у којима се налази благодат Петра и других апостола у погледу изградње цркве” (С. Пападопулос, нав.дј., стр.328), свети Григорије Назијански је, као велики поштивалац овог ранохришћанског теолога, учио да филозофирање о Богу није свима доступно, “већ само онима који су испитали себе и провели живот у созерцању, а пре свега очистили душу и тело, или у крајњој мери, очишћују. Јер за нечистог не може бити безопасно да се дотакне чистог, као и за слаби вид - сунчевог зрака”, “јер то није ствар јефтина и није за оне који гамижу по земљи.” (Алфејев Епископ Иларион, Догматско учење светог Григорија Назијанског, Презентација “Верујем”, http://www.verujem.org/alfejev/main1.htm).

Управо због тога, а и чињенице да су светог Григорија Чудотворца, великог заљубљеника у Оригена, сви кападокијски оци, укључујући и светог Григорија Назијанског и светог Василија Великог држали својим учитељем, може бити врло мало сумње у то да су босанско-хумски крстјани изворно православни калуђери мистагоги, односно мистичари-пустињаци. Kоји су, како такве калуђере описују Билонипољска абјурација и биографи светог Саве Доментијан и Теодосије, живјели у “високим планинама”, “пустим мјестима”, “травом украшеним клибама” и да су умјесто богомоља “имали небо за цркву”, умјесто икона “Христа у души насликана”, а умјесто крста “крст Христов у срцу своме” (Д. Драгојловић, нав. дј. стр. 151).

Као насљедници својих византијских охридских учитеља босански калуђери-крстјани су се подвизавали очигледно пороучавајући учење светог Григорија Чудотворца, светог Григорија Назијанског и светог Васлија великог, одајући се пустињаштву (У Григоријевом аскетском лексикону осим појмова “безмолвија” и отшелништва, важно мјесто заузима помен “пустиње”. На језику разног монаштва, пустињом се називали свако мјесто које је човјек изабрао ради усамљеничког живота, била то пустиња у географском смислу, гора или непроходна шума: За Григорија је пустиња била његово имање у Назијану. Григорије је називао пустињу “руководитељком” свог својега живота, “сатрудницом”, “мајком божанског учења” и “обожитељицом”.  (Алфејев, Живот и учење светог Григорија Богослова, http://www.verujem.org/alfejev/html2/main3.htm), те су, као такви, слабо организовани и раштркани, али опет једини истински хришћански ауторитети у држави, лако могли постати мета свакојаких више или мање неутемељених оптужби, истинских јеретичких утицаја (Ивана П. Равић, Црква и држава у српким земљама, Београд 2013), али и политичких амбиција босанских банова, који су, слиједећи тековине времена, у 13. вијеку тежили што самосталнијој црквеној организацији у односу на Рим, Цариград, али и сусједну Рашку. Стога је Д. Ловреновић у праву када је црквену ситуацију у Босни успоредио са феноменом “манастирских епископа”, тј. неканонских (незаконитих) црквених поглавара, постављаних крајем XIV. вијека у Молдавији као израз отпора Византији да именује грчке митрополите (Д. Ловреновић, Крист и донатор, стр. 215). Напокон и сам бан Стјепан II, који се пред крстјанима заклиње светим Гиргоријем је према дубровачком историчару из 16. вијека М. Орбинију “био одан грчком одбреду и стога неподложан папи”.  Будући да тај “грчки обред”, како исправно промишља Д. Ловреновић, није могао бити обред Српске или неке друге православне цркве источног обреда, која се у бановим повељама не спомиње, не преостаје нам друго него да у том опису не препознамо ништа друго до крстјанска богослужја, баш као и у случају Фарлатијевог описа Стјепановог насљедника бана Твртка, који “кад је преузео владање још није био крштен, премда је потекао од оних који су можда слиједили заблуде Грка” (Наведено према Д. Ловреновић, На клизишту повијести - Света круна угарска и света круна босанска, Синопсис Загреб-Сарајево 2006., стр. 690.). Занимљива је у том смислу тврдња пољског историчара из 15. вијека Јана Длугошада у “босанском краљевству славенског језика”, јеретици “исповједају секту јакобита, која је од Католичке цркве осуђена, а називају се крстјанима.”, што имплицира да су управо крстјани били повезани са источним обредом.

Ван мреже Sergius

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 531
  • I2-PH908>Y109645
Одг: Св. Григорије заштитник Котроманића: Чудотворац или Назијанзин
« Одговор #7 послато: Новембар 30, 2018, 09:49:09 пре подне »
Интересатно је да се осамостаљење босанске епископије поклапа са подацима које нам открива Трећи одјељак записника из парнице између Дубровачке архиепископије и Барске, а који каже да прије него што је папа Иноћентије IV босанску епископију 1247. одузео дубровачкој цркви и подредио је угарској Калочи “Владимир босански епископ, претходник садашњег епископа, био посвећен од стране архиепископа Леонарда и да се истој односно цркви дубровачкој обавезао на верност.” (Ивана П. Равић, нав.дј.) Овај нам податак говори више битних ствари. Најприје да је до средине 13. вијека босански епископ још увијек, а у складу са Билинопољском абјурацијом из 1203. ишао на посвећење у Дубровник, те да је тек ради отпора подређивања Босне угарском црквеном сједишту дошло до осамостаљења ове епископије и то на начин да је латински босански бискуп  своје сједиште премјестио у Ђаково у Славонији (О црквеној организацији у српским земљама, с посебним освртом на проблематику босанске епископије погледати Ивана П. Равић, нав.дј., затим С. Ћирковић нав.дј. и Д. Ловреновић, Крист и донатор, као и Милко Брковић: Босанско-хумски кршћани у крижишту папинске и угарске политике према Босни и Хуму, Феномен “крстјани” у средњовјековној Босни и Хуму : зборник радова. – Сарајево : Институт за историју : Загреб : Хрватски институт за повијест 2005, стр. 129 и даље), а да је један од крстјанских манастирских старјешина постао “прави јепискуп” Цркве босанске.

Томе у прилог нам говори и листа дједова, односно епископа Цркве босанске у Еванђељу тепчије Батала Шантића (Анкица Назор, нав.дј.), а у којима се не спомиње наведени Владимир, што нам говори да су крстјани за “праве епископе” признавали искључиво своје манастирске старјешине, а који су преузеле функцију како босанског епископа, тако и насљедника светог апостола Петра. Њихово алегоријско тумачење Светог писма и мистицизам, који раздваја “праве крстјане” и обичан пук “мрсне људе”, постали су подлога дијела политичке теологије босанских владара у којој се бан појављује као земаљски репрезент, односно “раб” светог Григорија Чудотворца или Григорија Назијанског, дужан да поштује заклетве дате пред поглавитим крстјанима, који су између 13. и 15. вијека представљали снагу са којом се у Босни и Хуму морало рачунати. Да су оптужбе за манихејство и богумилство на њихов рачун биле потпуно нетачне и да се ради о политички мотивираним тврдњама и мистификацијама, не доказују само правовјерни крстјански текстови, већ и њихова еклесиолошка пракса блиска умјереним валдежанима на западу, који су, баш као и гост Радин Бутковић и даље признавали ваљаност светих тајни римокатоличких свештеника и чак присуствовали римокатоличким богослужењима. (З. Ђуровић, нав.дј.) Да крстјани нису утолико зазирали од римокатоличког богослужја, иако су имали пуно замјерки на римокатоличку еклесиологију, свједочи и писмо папе Гргура XI, у којем се спомињу ужасавања фратара јер бан Твртко Котроманић не само да штити “јеретике и патарене”, него им допушта да присуствују римокатоличким обредима. (Д. Драгојловић, Крстјани и јеретичка Црква босанска, стр.87)

Сљедећи, на властити и очигледно претјеран начин, учење једног од својих заштитника светог Григорија Назијанског, крстјани су о “тајанственом говорили тајанствено” и “о светом свето”, нису “бацали пред људе са оскрвљеним слухом оно што се не разглашава” (И.Алфејев, нав.дј.), што је, када се у обзир узму и у праве контексте поставе све њихове традиције понајбоље објашњава “раскол којим су били озлоглашени” 1203., а у којем им се највише замјерило да су се “невластито називали повластицом хришћанског имена на босанском земљишту”, то јесте формирали своју црквену хијерархију “стројника” коју су чинили дјед (епископ), гости (игумани) и старци (обични калуђери) по узору на доктрину о “12 светих и врховних апостола”, дијелећи вјерне, како то произлази из Тестамента госта Радина, на “добријем начином крштене”, “крстјане и крстјанице који гријеха не љубе” и мрсне људе, тачније оне који су схватили тајанства и оне који то нису.

Да крстјани и крстјанице из својих молитвених обреда који су се вршили “сваки велик дан и свету недјељу и свету петку”, на начин клечања на земљи и изговарања “Божје молитве”, нису искључивали ни “мрсне људе”, свједочи и тестаментарна одредба госта Радина да се “мрснијем људем” дијели његов завјештани новац на свету недељу и свету петку, Дан светога рождества Христова и свето Благовјештење и свето Узкрсеније Господње и на дан светог Георгија, његовог крсног имена и на дан вознесења Господњег и на дан светога Петра и дан светога Павла и светога Стјепана Првомученика и на дан светога Михаила архангела и свете дјеве Марије и Свих светих.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Св. Григорије заштитник Котроманића: Чудотворац или Назијанзин
« Одговор #8 послато: Новембар 30, 2018, 01:27:24 поподне »
Овај текст, у односу на све остале чланке који су се бавили сличном тематиком, најбоље објашњава карактер Цркве босанске, по мом мишљењу.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Sergius

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 531
  • I2-PH908>Y109645
Одг: Св. Григорије заштитник Котроманића: Чудотворац или Назијанзин
« Одговор #9 послато: Новембар 30, 2018, 01:45:20 поподне »
Кад смо већ проширили тему на Цркву Босанску, да не останем дужан закључке аутора:

1.   Црква босанска дефинитивно није била богумилска, патаренска или манихејска дуалистичка црква, те су такве оптужбе на њен рачун плод политичких оптужби и с њима сплетених случајних или смишљених мистификација. Крстјани су вјеровали у “Оца и сина и светога духа “пречисту Тројицу”, односно “свету Тројицу нераздјељиву на начин на који су то схватали свети Григорије Чудотворац и један од главних теолога Никејско-цариградског светог васељенског сабора свети Григорије Назијански-Богослов.
2.   Радило се о осамостаљеној босанској епископији која је на темељу источног монашког мистицизма и на њему темељеног тумачења различитих процеса у оквиру западне и источне цркве, а и ради политичких потреба босанских, а касније и хумских владара и великаша створила засебну еклесиологију према којој је “прави епископ” цркве босанске, изворно сасвим сигурно игуман неког од василијанских манастира у којима се научавао мистицизам источне цркве, насљедник светог апостола Петра, док 12. поглавитих крстјана одражава еклесиологију о “12 врховних апостола”, као политичку теологију супростављену римском папском централизму и црквеном монархизму.
3.   Подјела на “крстјане и крстјанице који гријеха не љубе” и мрсне људе нема никаквих додирних тачака са Катарима или манихејцима, већ са источно-православним хришћанским мистицизмом 3. и 4. вијека, посебно са насљеђем Александријске школе, као и пустињских и кападокијских отаца, а према којем постоје хришћани који су досегли више од вјере засноване на етичким нормама друштвене свакодневнице и схватили “право знање” у стицању којег је вјера само први стадијум, резервисана за незналице и просте хришћане
4.   Кључну улогу разумијевању теологије и еклесиологије босанско-хумских крстјана има правилно тумачење њихове легенде о светом папи Силвестру, али и  богословље светог Григорија Чудотворца и светог Григорија Богослова, чији су култови управо из тог разлога у средњовјековној Босни имали толики значај и које представља кључ за разумијевање комплетне традиције босанско-хумског крстјанства.
5.   Босански и хумски крстјани, унаточ својој критици великих црквених система, а посебно римокатоличкох нису били утолико искључиви, те су, слично умјереним западним валдежанима, присуствовали римокатоличким обредима и очигледно признавали њихову ваљаност, док је њихова критика православних, према сачуваној изборној грађи била готово једнака критици властитог “преподобног” епископа. О томе нам говори и пракса прослављања једнаких црквених празника као у великим црквама, а посебно чињеница да су почевши од бана Стјепана II, па до госта Радина Бутковића славили крсно име, односно славу на једнак начин као и православни. На то указује и врло вјероватни прелазак посљедњег “правог епископа” у православну вјеру након погрома који је над крстјанима извршио, у римокатолицизам потпуно преобраћени краљ Стефан Томаш 1453.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Св. Григорије заштитник Котроманића: Чудотворац или Назијанзин
« Одговор #10 послато: Новембар 30, 2018, 02:04:03 поподне »
Да, ово би на прави начин дало одговор на то што их је и Западна и Источна црква сматрала јеретицима, као и чињеницу да су били потпуно самостални и да нису били у "саслужењу" ни са једнима ни са другима. Такође је добро објашњено да им догма односно доктрина није била дуалистичка, нарочито је занимљиво поређење са западноевропским валдежанима:

https://en.wikipedia.org/wiki/Waldensians

Свакако, изражени мистицизам и аскетизам иду руку под руку са раширеним покретима из 13. и 14. века у Европи које је Католичка црква сматрала јеретичким али који су очигледно били врло хетерогени односно нису сви могли да се подведу под "манихејство"; аутор је лепо показао да је оптужба да је неко припадник најекстремнијег јеретичког покрета у тадашњој Европи коришћена у политичке сврхе, нарочито према босанским крстјанима. Веза Ориген-Св. Василије-Св. Григорије Чудотворац-Св. Григорије Богослов је такође успешно показана и доведена у везу са учењем Цркве босанске.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Voljen od Boga

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 947
  • I-Y4460*
Одг: Св. Григорије заштитник Котроманића: Чудотворац или Назијанзин
« Одговор #11 послато: Децембар 01, 2018, 02:43:40 поподне »
Занима ме ова тема, надам се да ћете писати и о херези у средњовјековној Србији.
Evropa je jedna velika porodica.

Ван мреже Павловић

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 105
  • I2a-PH908
Одг: Св. Григорије заштитник Котроманића: Чудотворац или Назијанзин
« Одговор #12 послато: Децембар 08, 2019, 09:37:49 поподне »
Potomci Kotromanica postoje valjda i danas i nazivaju se Kotromanici ili Kotromanovici. Zive uglavnom u Hrvatskoj jer su se u tom pravcu povlacile sve vaznije porodice, prvo u Hercegovinu pa dalje, kako je ko gdje imao posjede i privilegije. Kotromanic je prema svemu bio samo jedan nadimak za jednog od bosanskih kraljeva koji je zivio u Kotor Varosi, a drugi su se potpisivali prezimenom Jablanic, kao Dabisa i Ostoja. Prezimena su do dolaska Turaka davana prema imenima oceva. A po dolasku Turaka su se vjerovatno vracali i na starije zajednicke pretke, da bi odrzali jedinstvo.