Генетичка веза појединих угарачких родова са Љубомиром огледа се кроз групу R1b-M269>L23>L51>P312>U152>L2>Z49>Y4355.
Познато је да се ради о родовима који, на подручју Лике, Далмације и Босанске крајине, славе св. Стефана, али и св. Николу.
Ту су Шуше, који се као Сушићи, спомињу у списима шибенских нотара од 1608. до 1640. године, на територији угарачких насеља.
Затим, Радаковићи; они се могу довести у везу са Влатковићима из ових списа, тј. са потомцима Радака Влатковића из прве половине 17. вијека - Раич Радаковић.
Лука Радаковић из Угарка спомиње се у два наврата 1639. године у матицама цркве св. Илије:
Овог презимена није било у сјеверној Далмацији 1709. године, тако да је историјска веза тестираног Радаковића из Могорића са Угарцима танка. И поред тога, презиме Радаковић може да се доведе у везу с њима.
Добријевићима је матица на подручју некадашње нахије Зрмања и Попина, гдје се првобитно налазио џемат кнеза Вукосава, сина Вукмана Угарка.
Они, наравно, тамо нису дошли из Бјелајског поља 1692. године, јер се харамбаша Кобилице Милић Добријевић спомиње у једном документу из 1688. године. Милић је родоначелник Добријевића у Пластову, а Кобилица је данас дио Отона. Ово насеље наводи се као мезра у дефтеру из 1550. године у нахији Зрмања и Попина, у џемату Вукосава, сина Радка Тинтора.