Науке и научне дисциплине > Историја

Власи и власи

(1/3) > >>

boban:
За хрватског лингвисту Петра Скока (1881-1956), мада и сам уз свој основни закључак ставља упитник, Влах је прасловенска посуђеница из готског walhs, старонемачког walah, walh, и новонемачког welsch, из којих су настали и називи енглеских покрајина Wales и Cornwall. Он каже да су Германи своје поменуте изразе направили према имену келтског племена Volcae, а доводи их у етимолошку везу са српском речју влас, јер су Келти имали велику косу. “У славенске језике дошла је по свој прилици из балканско-готскога на доњем Дунаву, гдје се Славени први пут између 4. и 5. вијека упознавају с Романима на доњодунавском лимесу” (P. Skok, Еtimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika III, Zagreb 1972, страна 608).


Мимо “првенственог” тумачења да је Влах исто што и Румун, Италијан или Цинцар, Скок констатује (P. Skok, Isto, стр. 606-607), исто као и Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, књига 2, Београд 1962, стр. 716) да се тај назив најчешће односи на Србе:

– за Млечане, то је сваки Словен који је дошао на млетачку територију, али и супротност између староседелаца и досељеника;

– за Хрвате, то је сваки православни Србин који је из Турске дошао у Војну границу, али и супротност између католика и православаца;

– за муслимане у Босни, то је сваки православац, али и супротност између православаца и муслимана;

– за травничке муслимане, то је сваки католик;

– за муслимане на Косову и Метохији, то је рисјанин – Србин;

– за острвљане (у Јадранском мору), то је сваки становник са копна, чак и ако је католик;

– за хрватске старинце у Подравини, то је сваки католик који говори као Србин, односно штокавски;

– у Дубровнику, то је сваки Херцеговац без обзира на веру;

– у Истри, за хрватске староседеоце то су и досељени Хрвати;

– по Србији, чак и пре доласка Турака, то је покретно становништво, односно номадски сточари.

boban:
У сваком случају, појмом влах, често погрдно, означава се сваки странац на одређеном простору, сваки човек из другога краја, без обзира на веру; тога је значења и немачка реч welsch.

За Влахе се занимао и Павел Јозеф Шафарик (1795-1861), питајући се, између осталог, и на који је народ мислио летописац Нестор Часни, Кијевски (крај 11 – почетак 12. века) кад их је под тим именом поменуо у свом летопису: “Ако пођемо за пореклом речи Влах, наћи ћемо да је иста идентична са речима Välche (Велше), Vallon, Galle, Galate, Kelte, Celte и отуда значење Келти. Још данас, код словенског живља у Илирикуму носе име стари влах, Стара Влашка, два округа, један на месту граничења Далмације, Хрватске и Босне, а други у сред Србије и Босне на Ибру, на горњој Морави и Дрини, које им је остало од келтских Скордиска, који су некада насељавали оба предела” (П. Ј. Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, Нови Сад 1998, стр. 105). О томе сведочи антички писац Страбон (64. пре Христа – 24. по Христу).

У вези са тим, хрватски историчар Фердо Шишић (1869-1940) казује да од почетка 12. века па све до Мохачке битке (1526), на подручју од Драве до мора најбројнији међу “странцима” били су Власи (Valachi, Vlachi, Olahi), звани и Maurovlachi, односно Моrovlachi (Моrlachi или Мrtvovlasi и Nigri Latini). “Нема сумње да су они подријетлом били Романи, и то било изравни потомци римских насељеника, било поромањени Трачани, и да су постали негдје јужно од планине Балкана у данашњим македонским и тесалским планинама. Отуда су се све више ширили према сјеверу и тако ушли у чисто славенске области, гдје су најприје говорили оба језика, а затим су се временом – у XIV и XV стољећу – сасвим пославенили, и то неке скупине прије, а неке касније.

Цар Душан их у »Законику« јасно разликује од Срба, Арбанаса и Грка, а у Хрватској се први пут спомињу у првој половици XIV (управо 1322). Власи су се бавили понајвише преношењем робе на коњима и мазгама… и сточарством, проводећи несталан живот, љети на планинским пасиштима, по катунима, а зими ближе присојној морској обали… Стога је име Влах од XIV до XVI ст. у првом реду значило сточара, дакле је обиљежавало најприје занимање или социјални положај, а не туђу народност. Хрватска бијаше пуна Влаха од Неретве (истини за вољу, тамо Хрватске и не беше – ИП) до Гвозда (Петрове горе – ИП), нарочито око Цетине, Зрмање и Лике; вјере бијаху највећим дијелом католичке, а тек изнимно грчкоисточне (Vlachi schismatici)” (F. Šišić, Pregled povijesti hrvatskoga naroda, Zagreb 1962, стр. 242-243).

boban:
У целој овој Шишићевој причи може бити сумњиво што “поромањене Трачане” није назвао Србима, макар и поромањеним, утолико пре што је за Србе искористио назив Тraces, односно Трачани, те да су “Срби – Rasciani, Тraces – од краја XIV ст. живјели у јужном Сријему камо су измакли испред Турака” (F. Šišić, Isto, 242). И даље: у “данашњим македонским и тесалским планинама” живели су Срби, па се мора поставити питање како то да су се, у северним “чисто славенским областима”, односно на Српској Земљи, исти ти Срби пославенили а нису и даље остали оно што су били и пре: Срби.

Логографи, Херодотови претходници (Херодот из Халикарнаса, “отац историје” 484-око 425 пре Христа), под Тракијом су подразумевали читаву Европу и све земље северно од Грчке. Мојсије Хоренски (IV век) нешто је прецизнији кад каже да “земља Трачана лежи источно од Далмације код Сарматије; и Тракија има пет мањих провинција и једну велику у којој је пет словенских родова… има и брда, реке, градове, мора и острва, а као главни град срећни Константинопољ”. О тим трачким областима и словенским племенима говоре и ромејски, или византијски, монаси Георгије Кедрин (11. век) и Теофан Исповедник (око 750-817) (П. Ј. Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, Нови Сад 1998, стр. 5. и 98).

По прилици, једно од најближих србских племена које су Грци упознали били су Рашчани, или Рашани, око реке Марице, у крају у коме се још крајем 19. века налазиле развалине града Раса. У немогућности да изговоре сугласнике ш и ч, они су тим новим комшијама, пошто су им на почетак речи додали непотребна слова, дали име Тhrakoi. Овакво изобличавање страних речи није било необично за Грке, тако да су многи учени људи одавно констатовали да у грчком начину писања туђих имена постоји извесна неизбежна нестабилност и непоузданост. Грчке грешке потом су преузимали и Римљани (Олга Луковић Пјановић, Срби… народ најстарији I, Београд 1990, стр. 317).

boban:
И византијски (ромејски) извори с почетка 15. века Србе називају Трачанима.

У својој књизи О пореклу и седиштима старих Илира, Пољак Казимир Шулц (крај 18. и прва половина 19. века) каже да се Тракија налази “источно од Далмације, недалеко од Сарматије и састоји се од пет малих и једне велике области, у којима обитава седам словенских племена… Илирско-трачка племена не само да су била и остала у својим седиштима… (и) не само да су сачувала језик, веру и слободу на неки начин (због римских напада на Хелм, односно Балкан – ИП), већ су се још у петом веку називали Словенима” (према: О. Луковић Пјановић, Том I 106). За Илире и Трачане он каже да су једно, не само због тога што су живели на јединственом простору, већ и због тога што су били једно и по језику, обичајима, уређењу и веровањима.

Или, како то дефинише Страбон, “Илири и Трачани нису могли да буду туђи једни другима ни на какав начин, јер су оба рода истога порекла, а осим тога имају исте обичаје и уређење и поштују исте богове”. Ослањајући се и на друге изворе који су изједначавали Илире и Трачане, Шулц је морао констатовати да “изгледа уистину, да су називи Трачанин и Илир два имена једног истог рода, чије су име друкчије употребљавали Грци, а друкчије Римљани. Наиме, целу северну земљу у којој су живели Трачани и Илири, стари су називали Тракијом, док су ту исту земљу други касније називали Илиријом”.

Хенрик Барић (1888-1957), арбанолог, католички Србин из Дубровника, сматра да су Трачани били насељени и на илирској територији (Еnciklopedija Jugoslavije knjiga 1, 512), полазећи при томе од става да су Арбанаси трачког порекла и да су се они из својих станишта померали у Илирик, пре свега у Дарданију и Пеонију.

Петар Скок вели да “илирске паралеле смијемо тражити изван Illyricuma у Македонији и у Тhraciji (Моеsiji)”, што значи да су Тракија и Мезија исто (P. Skok, Studije iz ilirske toponomastike, Архив за арбанашку старину, Београд 1923, стр 5)

Румунски историчар Р. Вулпе зна да су “на територији Румуније од давних времена живели Гети и Дачани”, да је то становништво говорило “истим језиком, имало исто трачанско порекло и исту културу”. И рећи ће да, једино по чему су се Гети и Дачани разликовали од Трачана, било је место на коме су живели (Istorija rumunskog naroda, стр. 44).

boban:
Петар Скок вели да “илирске паралеле смијемо тражити изван Illyricuma у Македонији и у Тhraciji (Моеsiji)”, што значи да су Тракија и Мезија исто (P. Skok, Studije iz ilirske toponomastike, Архив за арбанашку старину, Београд 1923, стр 5)

Румунски историчар Р. Вулпе зна да су “на територији Румуније од давних времена живели Гети и Дачани”, да је то становништво говорило “истим језиком, имало исто трачанско порекло и исту културу”. И рећи ће да, једино по чему су се Гети и Дачани разликовали од Трачана, било је место на коме су живели (Istorija rumunskog naroda, стр. 44).

Грегор (Řеhоř, Жехож) Данковски (1784-1857), професор грчког језика и библиотекар краљевске библиотеке у Пресбургу (Братислави), вели да су “Гети били Словени и да су припадали роду Трачана, говорећи с њима исти језик”. Ову последњу тврдњу он заснива на писању грчког историчара Теофилакта Симокате (око 570-640) о Маврикијевој владавини (582-602) да су “Словени зацело Гети. Наиме, Гетима су се звали некада… Гети су од свих Трачана најхрабрији и најправеднији… (Они су) једнојезични са Трачанима” (према: О. Луковић Пјановић, Исто I, 31-32).

Јован Рајић (1726-1801) потврђује да маџарски историчар Миклош Иштванфи (1538-1615) назива Србе Трачанима; он и за деспота Ђурђа Бранковића (око 1375-1456) вели да је Трачанин.

Хрватски историчар Милан Шуфлај (1879-1931), нимало српски расположен, сасвим произвољно изједначује Влахе са Румунима, па каже да је “словенска најезда на Балкан растепла (растурила – ИП) слојеве Румуња или Влаха, потисла их дубоко на југ у Тесалију и на запад пред врата далматинских приморских градова. Јаки одјели Румуња видљиви су у средњем вијеку, као јужни наставак дугачке далматинске зоне Морлака или Моровлаха, на тлу источне Зете или Црне Горе, паче на најсјевернијем завоју Дрина”, односно Дрима (Мilan Šuflay, Пpovijest sjevernih Arbanasa, Архив за арбанску старину, језик и етимологију, Београд 1924, стр. 198).

И Јован Цвијић (1865-1927), антропогеограф, покушава да одговори на питање ко су Власи, али он сопствену несигурност исказује констатацијама да се “у средњевековним српским споменицима често помињу Власи у планинским областима, југозападно од Шумадије и у околини Призрена, око Билеће у Херцеговини, Доњи Власи у близини Дробњака и т. д.”, те да “није могуће увек са сигурношћу одлучити да ли се ово име Власи односило само на праве Аромуне или и на српске сточаре, пошто је у Средњем Веку име Влах (Власи) изгубило своје етнографско значење и њиме су називани сточари без обзира на народност” (Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље : Основе антропогеографије, Београд 1922, стр. 260-261).

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна