Науке и научне дисциплине > Српски језик и писмо

Политика сузбияња употрѣбе аориста у србском йезику

(1/33) > >>

Александар Невски:
Однос (послѣратне) власти према аористу найбоље се може одсликати примѣром двейу књига сличне садржине, прве издате 1934. године (значи у врѣме Краљевине Йугославийе), и друге издате 1966 године.

Прва, "Српско-бугарски рат 1913 године", написана пуковником Милутином Лазаревићем и издата Српском Књижевном Задругом, описуйе борбе у Македонийи између србске и бугарске войске током Другога Балканскога рата. Пуковник Лазаревић, вѣроватно и сам учесник описаних борби, врло богатим и живим йезиком описуйе догађайе. Његов йезик, прѣпун аориста, имперфекта и давнога прошлога врѣмена нѣйе сухопаран, него њиховом чаролийом и природношћу свойим читатељемъ дочарава борбе у Македонийи, койе као да се догађайу испрѣд читатељевих очийу. Ево малога примѣра из књиге:

"Батаљон одмах поседе ровове на том крилу, а тамошњи делови V пука и митраљеско одељење рокираше се у десно и пойачаше посаду на десном крилу, ближе йарузи, према коме наступаше йедан од двайу батаљона бугарског 14. пешадийског пука, поравнат са другим койи већ увелико нападаше део Шаренковца окренут њему. Команду над трупама из оба пука, койе сада сачињаваху десно крило Моравске дивизийе I позива, примио йе командант I пука, пуковник Душан Туфегџић."

Друга књига, под називом "Битка на Дрини 1914." йе написана умировљеним генералом краљевске Йугословенске войске Ђорђем Лукићем и издата йе Титовим Войноиздавачким заводом 1966 године. Дѣло генерала Лукића йе далеко обимнийе, и описуйе борбе на Дрини, Сави и око њих, вођене између србске и аустроугарске войске. Обе књиге описуйу догађайе койи су се догодили са размаком од око годину дана. Иако дѣла описуйу врѣменски веома блиске догађайе, йезик ових дѣла йе веома различит, до те мѣре да читаоцу неупућену у йезичку политику изгледайу као да су писане разними йезики. Књигу прочитах, и на њених око 420 страна сачинитељ нѣйе употрѣбио нити йедан йедини аорист (а камо ли имперфект). Књига се тешко чита, прѣ свега због неприродна, Йеднолична, сухопарна и досадна йезика, койи по свем подсѣћа на йезик разних комунистичких партийских Конгреса и пленарних сѣдница. Ево малога примѣра из књиге:

"Пешаци су отворили паклену ватру у правцу ове батерийе. Убрзо се увидела грешка и ватра йе прекинута. Рањенике койи су с нестрпљењем очекивали да се доврши понтонски мост захватила йе паника. Лако рањени су потрчали найближем понтону и толико га напунили да се овай преврнуо. Настало йе дављење у Сави и запомагање. Ово йе погоршало морал код войника и они су напуштали строй и трчали ка мосту койи се под све већим оптерећењем све више рушио."


(наставак у слѣдећем писанийи)

Александар Невски:
(наставак прѣдходнога писания)

Поставља се питање, како йе могуће да неко ко йе рођен у Србийи 1886. године, напише књигу од око 420 страна у койой има на тисуште употрѣбљених прошлих глаголских врѣмен, а не употрѣби нити йедан аорист? Овоме питању ћу посветити остатак овога одѣљка. У циљу проучавања прочитанога дѣла, на 15 насумично одабраних стран прѣброях све употрѣбе (придѣвскога) прошлога врѣмена. Имаше их укупно 251, или просѣчно 16,733 по страни. Што би значило да йе очекивано да их у цѣлом дѣлу има около 7028. Циљ овога йе срачунати вѣроватноћу да неко без било каквога йезичкога спутавања напише дѣло оволика обима а да не употрѣби нийедан аорист. А зато ни йе потрѣбнa учестаност аориста у йезику писца. Пошто то не можемо тачно знати, узећемо да йе она врло мала, само 1%. Односно да писац Лукић у неспутаном говору од 100 примѣра прошлих глаголских врѣмен употрѣби само 1 аорист (или имперфект). Пошто йе познато да йе до 1945 године учестаност аориста у Србийи била далеко већа, и да йе штавише по селах и мањих мѣстах аорист найвѣроватнийе био найчешће коришћено глаголско врѣме, мало йе вѣроватно да йе у йезику генерала Лукића аорист био заступљен са мање од йеднога постотка (штавише, вѣроватно йе био далеко чешћи, обзиром на тадашње стање у народу).
Проста рачуница дайе: (1. -0.01) ^ 7028, што дайе  2.1093Е-31. , илити 2.1 * 10 ^ -31.

Прѣведено на србски, вѣроватноћа за тако нешто йе бесконачно мала (реда величине 10 на - тридесет први степен), односно може се слободно узети да йе йеднака ништици. Значи, статистички йе немогуће да би неко ко аорист користи макар йедном у 100 случайева написао дѣло са чак 7028 примѣра прошлога глаголскога врѣмена без ийеднога аориста. Чиме йе доказано да йе овдѣ дошло до свѣстнога спутавања или самоспутавања (на англо-срПском би се то рекло "цензура" и "самоцензура").
Питање се сада своди, ради ли се овдѣ о спутавању (издавачем) или о самоспутавању (писцем), или о обойих?

Мойе мишљење йе да йе мало вѣроватно да се овдѣ ради (само) о самоспутавању, односно само о свѣстной тежњи писца не користити аорист. Йер, у његово врѣме, када су радови писани или руком или на писаћем стройу, било йе теже исправљати уочене грѣшке него данас, па се чини мало вѣроватним да писац живећи у србской срѣдини гдѣ йе аорист био сасвим обично глаголско врѣме у простом народу, напише толики рад а при том се нигдѣ не "прѣвари" и ненамѣрно га употрѣби при писању дѣла. Због тога потпуно одсуство у дѣлу основнога глаголскога врѣмена у Срба до 1945 сматрам исходом рада самога издавача, Войноиздавачкога завода, иначе установе Титове ЙНА, за койу сви знамо да йе била под яким утицайем идеологийе комунизма.
Двѣ чињенице додатно говоре томе у прилог:
-књига йе издата тек 1966 г, три године послѣ смрти сачинитеља (1963), па су државни йезички цензори имали више него довољно врѣмена очистити дѣло од свих аориста.
-у самом дѣлу су наведена имена петорице људи учествуйућих у надзору и прѣправках његове садржине. Имена нећу наводити, само њихова улоге. Йедан од њих имаше улогу "редактора", други "лектора", трећи "техничкога уредника" а четврти и пети "коректора" (шта год све ове стране рѣчи значиле).

Йош нешто, врло важно. Неко би могао рећи да писац нѣйе користио аорист зато што нѣйе сам доживѣо наведене догађайе (познато йе да се аорист првенствено користи за навођење доживљених радњи у прошлости, мада се користи и у приповѣдању). То нѣйе тачно, писац сам наводи да йе учествовао у тешких борбах на Мачковом Камену, гдѣ йе заповѣдао артиљерийском йединицом. Овим борбам йе посвећен велики дѣо дѣла, али ни ту нема аориста, као ни другдѣ.

Йош йедна мала занимљивост, у дѣлу генерала Лукића нађох 23 примѣра давнога прошлога врѣмена (рецимо, "...коя йе већ била одступила..."). Изгледа да йезичко спутавање нѣйе важило за ово глаголско врѣме.
Ово ми се чини разумљивим, йер се давно прошло врѣме користи и у хрватском Загорйу, Титовом завичайу, за разлику од аориста и имперфекта, койих тамо нема већ дуго.

Закључак: чини се мало вѣроватним да за неприродно одсуство аориста у дѣлу генерала Лукића нѣйе (су)одговорна война комунистичка цензура Титове СФРЙ. Такође, сасвим йе могуће и да йе сам генерал Лукић свѣстно избѣгавао аористе како би повећао изгледе да његово дѣло буде прихваћено за издавање комунистичкими властими.

(Ово йе само мали дѣо знатно ширега рада о политици сузбияња аориста у србском йезику, койега намѣравам обявити када буде вас готов)

Александар Невски:
У прѣводах цртаних филмова (койе силом прилика свакодневно морам слушати, пошто имам двойе мале дѣце прѣдшколска узраста) до скоро никада нѣсам био чуо аорист. А онда синоћ, учини ми се да у наставку "Сунђер Боба" чуйем аорист! Прво помислих да сањам или да ми се привиђа, па онда мало више начуљих уши и обратих пажњу, и стварно, чуйе се аорист са ТВ-а! Отрчах до собе погледати какво йе то чудо, и имах шта видѣти!
Главне йунаке серияла Сунђер Боба и Патрика, одлутавше далеко од свойега града Коралова, бѣху заробили полусељаци-полудивљаци и притом зликовци чудовиштна изледа. Вилами и другими сељачкими оруђи их гураху на саслушање прѣд свойега сеоскога старешину, бабу-вѣштицу Живку (обратите пажњу да йедино она од свих ликова носи србско име). Али, од свега овога йе найзанимљивийи йезик нашега прѣвода. Док Сунђер Боб, Патрик, остала дружина и сви остали до сада появивши се ликови увѣк говораху без аориста, као друг Тито, чистим кругодвойчанским новоговором и с београдским нагласком, дивљаци из села се гађайу с падежима, користе недозвољене личне замѣнице ("...да <b>ви</b> кажем..."), користе аорист ("утекоше", и многи други) и при том говоре нагласком личећим на наше косовско-ресавско нарѣчйе и говоре йужноморавских крайева, нешто попут говора остварења "Село гори и баба се чешља", мада значайно више израженога и искривљенога.
Ово йе до сада найгори мноме уочен примѣр ниподаштавања људи на основу говора и мѣста живљења и сатанизовања употрѣбе аориста, и могло би се рећи мржње према свему што нѣйе повезано с београдским кругом двойке и титовским комунистичким наслѣђем. Поистовећивати злочинство и наказан изглед са аористом и говором србских сељака йе крайње неприхватљиво и за сваку осуду. На жалост, овакав примѣр, иако прѣтѣран, савршено показуйе какав однос влада у нашой земљи према аористу од побѣде комунизма па до данас. И уопште према србскому сељаку.

Свако ко ме познайе, зна да изгледам управо онако како кругодвойчанска дѣца замишљайу оне што користе аористе. Имам три главе, йедем прасетину за доручак, ручак и вечеру, пийем ракийу мѣсто воде, у Београд долазим само када продайем купус или чварке, купам се три - четири пута годишње, спавам у штали, а слободно врѣме проводим плашећи дѣцу по околини.

Amicus:
Свесно или несвесно, подилази се простоћи, а исмева се јасноћи.

Александар Невски:


Ево сада исходов прѣброявања прошлих глаголских врѣмен у трийу књигах сличне садржине и сличнога начина писања.

Прва књига йе "Борбе у Топлици 1877-1878", написана Димитрийем Петровићем, старешином у войци учествовавшой у описаних борбах под заповѣдништвом Стевана Биничкога.
Друга йе ранийе споменута "Србско-бугарски рат 1913 године", издата 1934 године, написана пуковником Милутином Лазаревићем.
Трећа йе "Битка на Дрини 1914", издата 1966 године Войноиздавачким заводом Титове ЙНА, а написана краљевским генералом Ђорђем Лукићем. У њой на 420 страна има чак 0 аориста и 0 имперфеката (значи по нийедан).

Као што видимо, до изумирања аориста долази негдѣ између 1934-е и 1966-е. Аорист прѣживе Турке, али комунисте и кумровачкога бравара не могаше.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна