ДНК порекло > Брдски родови

Братоножићи Q2-L245>Y2998>Y2209>BZ3000>FT42424>Y172657

(1/10) > >>

Nebo:
Ако сам добро пребројао, до сада имамо већ шест тестираних Братоножића са хаплогрупом Q1b L275. Од тога, један је управо из Братоножића, огранак главног братства, али је његов резултат још увек нејаван. Осталих пет су исељеници из Братоножића, или са предањем да су из Пипера (што је суседна област), од којих су јавно објављени резултати двојице: Ђукића и Спасојевића (у табели Српског ДНК пројекта).

Поставља се питање – откуд ова за наше крајеве необична хаплогрупа усред најнедоступнијег дела Црне Горе (Брда), код племена са предањем о србском пореклу, и то од средњевековне властеоске куће Бранковића?

Гледајући мапу хаплогрупе Q, постављену на

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=169.0,

видим да је грана Y2209 пронађена међу Турцима. Можда би се олако могло закључити да се ради о потомцима турских освајача. Међутим, ако знамо да се 1416. године у Скадарском земљишнику помињу двојица Братонеза (Bratonese, Bratonesso), обојица именом Марко, тешко би се могло рећи да се ради о потомцима турских освајача, нарочито имајући у виду да је област каснијег племена Братоножића под турску власт пала са падом Медуна (1455/56. године), а да су се у тај скрајнути брдски крај Братонези – Братоножићи склонили управо од Турака.

С друге стране, подграна Y2200, којој су по хаплотипу најближи наши тестирани Братоножићи, типична је за источноевропске Ашкеназе. Откуд Ашкенази, иначе трговци и градски људи, у онаквом беспућу? Милош је изнео мишљење да је можда у питању стари народ Јаудије који се помиње у предањима каснијих племена у Брдима и Полимљу:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg53309#msg53309.

Звучи логично, ако ни због чега другог, оно због назива који указује на јудаизам.

Него, мени се по глави мота једна друга прича:
познато нам је свима да су у западну Македонију, дакле у релативној близини црногорских Брда, крајем 7. века насељени Сермезијани / Кермисијани (или Сремљани) – балкански Романи заробљени од Авара.

Nebo:
У том смислу, преносим исечак из рада Александра Ломе „Словени и Албанци до 12. века у светлу топономастике“, писаног за научни скуп "Становништво словенског поријекла у Албанији" (Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу јуна 1990. године):

„Na kraju, načinio bih izlet iz Metohije na zapad u susednu oblast u pograničnom području sa Albanijom, koja u starosprskim izvorima nosi ime Altin. U turskoj upotrebi preosmišljeno u Altun-ili „zlatna zemlja", ovo ime dosnije se gubi iz upotrebe; ono nije objašnjivo ni iz jezika slovenskog življa koji je u XIV veku, po svedočanstvu starosrpskih povelja, preovladivao u toj oblasti, ni iz jezika Arbanasa, o čijoj penetraciji u stari Altin svedoče već turski popisi kraja XV v., i koji danas čine tamošnje stanovništvo s obe strane granice, niti se pak da povezati sa nekim antičkim toponimom na tom prostoru. No medu altinskim stanovništvom XIV veka zabeleženim u Dečanskoj hrisovulji izdvaja se znatna skupina „Vlaha Sremljana". Imenoslov joj je, doduše, slovenski, ali sam njen naziv Vlasi Srѣml ne znači doslovce „Romani iz Sirmija", a u antičko doba je u današnjem Sremu, oblasti rimske metropole Sirmija na mestu današnje Sremske Mitrovice, bilo mesto Altina, koje se locira oko ušća potoka Surčina u Savu. Posredi je latinsko (altus „visok"?) ili možda keltsko topografsko nazvanje, karakteristično za antičko Podunavlje: postojala je još jedna Altina u Donjoj Meziji na Dunavu, koju beleži Prokopije, i jedan Altinum u Gornjoj Panoniji. No oblasno ime Altin na tlu poznoantičke Prevalitane, koje se tu javlja tek od srednjeg veka, najbolje se objašnjava prenosom imena donjopanonske — sremske Altine, s obzirom na dokumentovano prisustvo Romana doseljenih iz Srema u Altinu. Da je slom granice Rimskog carstva na Dunavu potkraj antičkog doba potakao masovno iseljavanje romanskog stanovništva iz Panonije na jug, nema nikakve sumnje. Toponomastičke tragove tih seoba Šram nalazi u Makedoniji; da sa njima treba računati i severnije, u današnjoj južnoj Srbiji, svedočio bi, po mom mišljenju, toponim Tovrljan u Toplici. Već stotinak godina u nauci se ponavlja pretpostavka da je to predslovenski ostatak, od starobalkanske baze taur-. U osnovi, ona je svakako tačna, ali u pojedinostima dosadašnja izvođenja ne mogu zadovoljiti. Tomašekova identifikacija Tovrljana sa Justinijanovim rodnim Taurisijem odbačena je u korist Evansove spoznaje da je Taurisium današnji Taor kod Skoplja. Popovićevo i Skokovo svođenje Tovrljan na nepotvrđeno *Tauriana odnosno *Taurianum prenebregava glasovnu smetnju da se iz ri̯ izvede slov. rij : očekivali bismo  > srp. r. Ovim etimologijama protivi se činjenica da je ime u prošlosti imalo množinski oblik, u XVIII v. Tovrljani, 1399. Tovrljanci, zabeleženo kao selo u Dubočici. Posredi je, dakle, etnik — naziv stanovnika — bilo slovensko obrazovanje na -jane > -jani, bilo latinsko na -ianus, množ. -iáni. Imajući to u vidu, najpre bismo u osnovi takvog etnika mogli tražiti neki antički toponim od baze taur- sa glasom l u sufiksu. No kako je uvek bolje pretpostaviti potvrđeno neizvesnom, daleko primamljivija izgleda mi mogućnost, da se ime sela Tovrljan(c)i, ako ne geografski, a ono istorijski poveže sa jednim poznatim antičkim toponimom, sa kojim su ga, uostalom, u jezičkom pogledu već poredili. Mislim na antičko ime Zemuna: Taurunum. Latinski etnik na -ianus od tog imena glasio bi u množini *Tauruniani. Odatle se regularnim glasovnim putem dobija slovensko *Tovr(ъ)njani. Sekvenca nj — n u srpskoj toponimiji nije postojana, već se pravilno disimiluje u lj — n. Up. kod Novog Pazara Nosoljin < selo Nosonjino 1363, u samoj Toplici Beloljin < Belonjin, u Metohiji kod Prizrena rečica Jeglenica, u XIV v. Jaglednica, prvobitno besumnje *Jagnjednica, od jagnjed „crna topola". Ti *Tauruniani „Zemunci" bili bi pored „Vlaha Sremljana" u Altinu druga skupina Romana iz oblasti Sirmija — današnjeg Srema, ustanovljena na jugu današnje Srbije, kamo su mogli izbeći najpre u smutnim vremenima seobe naroda."

Nebo:
U najmanju ruku je ilustrativno za ondašnje prilike, ako se već ne bi moglo i neposredno povezati sa sirmijskim Romanima na tlu poznoantičke Prevalitane, kazivanje u „Čudima Sv. Dimitrija" kako je avarski kagan Hacon početkom VII veka opustošivši „skoro čitav Ilirik": obe Panonije, obe Dakije, Dardaniju, Meziju, Prevalitanu, Rodopu, Trakiju i područje uz vizantski Dugi zid odveo celokupno tamošnje stanovništvo iz gradova i drugih naselja u Panoniju u oblast Sirmija. U narednih preko šezdeset godina taj živalj je i pored mešanja sa Avarima, Bugarima i drugim inoplemenicima očuvao svoju hrišćansku veru i svest o svome poreklu, da bi potomci preseljenika postali „čitav jedan novi narod", koji je 680-685. avarski glavar Kuver poveo natrag u otadžbinu i naselio u Makedoniji na Keramesijskom polju, verovatno negde u trouglu između Prilepa, Bitolja i Ohrida, odakle je docnije sa tim svojim „Kermesijanima" ugrožavao vizantijski Solun. U XIV v. nalazimo altinske Vlahe Sremljane već uveliko poslovenjene, ali sam oblik oblasnog imena Altin bez izvršene likvidne metateze svedoči da se njihova slavizacija nije mogla odigrati naročito rano. Ostatak njihovog, romanskog govora moglo bi biti ime glavnog vodotoka u Altinu, desne pritoke Drima Valbone. Hidronim Valbona, potvrđen tek od XVII veka, očito se svodi na latinski praoblik VALLIS BONA „dobra dolina", ali po svojim fonetskim odlikama ne može biti ni rumunski ni dalmatoromanski. Altinski toponim Dobri Dol, danas po Pešikanu Doberdol na razmeđu slivova Valbone i Dečanske Bistrice, mogao bi se shvatiti kao slovenski prevod romanskoga Val Bona, nastao u kontaktu tamošnjih Romana sa Slovenima ili u procesu njihove slavizacije. Drugi romanski geografski naziv slična značenja bilo bi ime rečice i sela Vrmoša u susednom delu gornjeg Polimlja, danas takođe u Albaniji: *Formosa „lepa", up. rum. frumos “lep", ital. formoso “isto" < lat. FORMOSUS. Prelaz s > š išao bi na račun Arbanasa. No moguće je i slovensko obrazovanje na -ja kao prisvojni pridev u ženskom rodu prema rĕka ili vьsь od romanskog ličnog imena *Formosus (ili sl.)“,

итд.

Nebo:
Оно о чему размишљам је – да није можда међу Сермезијанима 7. века, односно Власима Сремљанима 14. века из Алтина, било потомака Авара, од којих су неки сишли у Доњу Зету, а затим и у Брда, и од којих потичу Братоножићи.

У светлу оваквог размишљања, само племенско име (изворно презиме), које предање изводи од личног имена Брато (што никако не одговара правилима србске патронимике, јер би од имена Брато могло бити изведено презиме Братовић или Братић, а никако Братоножић), а према млетачком запису Братонезе, могло би бити изведено од личног имена Братон, које ме неодољиво подсећа на име двојице илирских војсковођа са почетка 1. века – Батон.

Да завршим: претпоставка овде изнета је да су могући преци наших Братоножића хаплогрупе Q1b L275 - Авари, умешани на неки начин међу Сермезијане, који су, стицајем историјских околности, завршили крајем 7. века у западној Македонији, затим се раширили на суседне области, те их налазимо у 14. веку у Алтину, почетком 15. века у Скадру (Купелнику), а средином 15. века у својој данашњој области у црногорским Брдима.

Đorđo:

--- Цитат: Nebo  Мај 25, 2017, 11:51:30 поподне ---Оно о чему размишљам је – да није можда међу Сермезијанима 7. века, односно Власима Сремљанима 14. века из Алтина, било потомака Авара, од којих су неки сишли у Доњу Зету, а затим и у Брда, и од којих потичу Братоножићи.

У светлу оваквог размишљања, само племенско име (изворно презиме), које предање изводи од личног имена Брато (што никако не одговара правилима србске патронимике, јер би од имена Брато могло бити изведено презиме Братовић или Братић, а никако Братоножић), а према млетачком запису Братонезе, могло би бити изведено од личног имена Братон, које ме неодољиво подсећа на име двојице илирских војсковођа са почетка 1. века – Батон.

Да завршим: претпоставка овде изнета је да су могући преци наших Братоножића хаплогрупе Q1b L275 - Авари, умешани на неки начин међу Сермезијане, који су, стицајем историјских околности, завршили крајем 7. века у западној Македонији, затим се раширили на суседне области, те их налазимо у 14. веку у Алтину, почетком 15. века у Скадру (Купелнику), а средином 15. века у својој данашњој области у црногорским Брдима.

--- Крај цитата ---
Чини ми се да је у Дечанским Хрисовуљама забележено лично име Братоњег или тако нешто слично

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна