Пре неки дан смо били под Острогом, где се викендом обављају групна крштења. Тако је било и овај пут. На два таква острошка крштења сам кумовао, и заиста је то велика благодат.Ипак, овај пут највише ми се урезао разговор с две Македонке из Скопља. Једна је желела баш ту да се крсти, а другарица да јој буде кума. Међутим, кад су се пријављивале код свештеника, на питање је ли кума крштена и где, уследио је одговор да је крштена у МПЦ, коју СПЦ не признаје (да не ширим сад тему, познато је, верујем, свима). На жалост, крштење није могло бити обављено, јер се из перспективе наше Цркве ни кума не сматра крштеном.Видно разочаране, несуђене (барем још увек) куме су шетале око мале цркве посвећене Светом мученику Станку. Зашто је то тако, питала се кума, зар није Црква једна, као да је сад важно је ли србска или македонска... Она друга, што је требало да се крсти, била је озбиљно разочарана. Па, ништа, рече ми кума, крстићемо је код нас у Скопљу, кад већ не дају ови овде... Изгледа да је тако суђено, шта знам, али ми их је баш било жао и некако ме било срамота због свега овога, јер сам видео колико је некрштена девојка баш ту желела да се крсти.
