Везано за Лежимир, занимљив је догађај и буна сељака на Одескалкијевом посједу из 1736. године. Заправо, приходе са Одескалкијевог посједа, као арендатор, прикупљао је барон Марко Пејачевић. Сељаци су покушали поправити свој положај писменим захтјевом Пејачевићу, али су се становници неких сремских села са Одескалкијевог властелинства, ипак одлучили на насилну побуну. Пошто војска није на вријеме стигла, опсјели су дворац у Илоку, полупали и разграбили подруме Пејачевића, а затим су ишли од села до села и нападали племићке представнике, али и Србе сељаке који нису с њима ступили у буну. Једно од тих села које није стало уз побуњенике је било и Лежимир, које је такође похарано. На крају је војска стигла, побуна угушена, сва штета коју су побуњеници учинили разрезана и намирена по селима. Не зна се да ли је ишта од сељачких захтјева прихваћено.
Из списка тих захтјева и одговора на њих може се видјети која су све била терећења на сељаку тог периода. Чини се да је сремским сељацима посебно тешко падао физички рад на београдској и петровараданској тврђави, на који их је централна власт тјерала. Било је ту разних пореза, попут пореза на ракијске казане, затим порез на "грке и калајџије", чини се да се наплаћивало и клање сопствене стоке (неки проценат). Све у свему није било баш лако.
За Лежимир сам нашао да је тамо била једина кречана у Срему и да је тај креч вожен и уграђиван у београдску тврђаву. Такође у Лежимиру је било 10 поточних воденица, које су наравно биле опорезоване.