Ево, навешћу ти један брђанско-србљачки случај из средине 19. века, да видиш колико једна, у почетку безазлена отимачина, може имати тешке и далекосежне последице:
У 19. веку велике невоље Шекуларцима правило је васојевичко четовање према Ругови. Васојевичке чете су упадале у Ругову и пљачакале руговске катуне и села, чинећи то у тајности, знајући да ће њихово дејство изазвати гнев Шекулараца, јер би оплењени Руговци најпре ударали на своје прве суседе – Шекуларце, уверени да су штету од њих претрпели. Један такав тајни покрет мале васојевичке чете ка Ругови, изазвао је крвави сукоб са тешким последицама. Наиме, у јесен 1851. године, пошавши ка шекуларским планинама пут Ругове, Васојевићи, њих шесторица, затекли су на Баљу једног мезгаљског чобанина, младића од 18-ак година, те су се договорили да му, под окриљем ноћи, оплене стадо и преведу га на леву обалу Лима. Случајно, намеравајући да га уплаши пушком, један од хајдука је момка убио. Како је била ноћ, васојевичка чета заноћи на Баљу, међутим, Мезгаљани који су чули пуцањ, нађу их и петорицу убију, а један рањени успе побећи. Кад су чули да им Васојевићи због ове крви спремају одмазду, Мезгаљани предигну за Метохију, укупно 17 домова са 70-ак чељади. Били су то родови братства Зоговића, и то родови Грујићи, Ђошовићи, Пејковићи и Микарићи, а са њима и неколико породица Портића. У Мезгалама је тада остала само једна кућа Портића (удова са два сина), која није учествовала у хајци на васојевичке хајдуке, и њихови потомци и данас живе у Шекулару. За овај догађај чуло се у Гусињу, те је Али-бег, мудир гусињске нахије, запустело село одмах прогласио својим читлуком (по турском праву, сва напуштена земља припада цару, односно држави, а Али-бег је био на челу турске државне власти у овој нахији), и у споразуму са породицама побијених Васојевића и оним рањеником, населио их у Мезгале као своје чифчије. Истовремено, Васојевиће је у овој ствари подржао и њихов капетан Миљан Вуков, и подршку им издејствовао на Цетињу. Одсељени Мезгаљани су касније тражили да им се омогући повратак у њихово село, али им је то онемогућио Али-бег гусињски, штитећи своје чифчије.
И, сад, шта мислиш, где је овде морал разбојника због којих је 17 кућа морало напустити живот у свом племену (које је, притом, у време турске власти било у режиму филурије, дакле, за оно време живело је сасвим пристојно и такорећи без додира с турском влашћу) и одселити се у Метохију, на беговску земљу и у сталну неизвесност од шиптарског насиља. Ја ту не видим ни трунке морала, него пуко безобзирно разбојништво. Ту нема места никаквом оправдању.