По ономе што је познато из историјских извора крстјани су свој теолошки корен вукли са Истока тј. та заједница је највероватније проистекла из крила Источне цркве. Да су могли временом да покупе и одређене (мање теолошке, а више организационе) карактеристике Западне цркве, то је такође неспорно јер су се пуно преплетали са црквеним организацијама у окружењу. Из Немаћићке Србије су као што знамо протерани ка Босни и ту су прихваћени. Није неуобичајно да нешто што настане као секта поприми на одређеној територији карактеристике водеће верске заједнице. Имамо пример Јуте и Мормона из новијег доба.
Ипак на основу даље верске генезе у Босни и Херцеговини, склон сам размишљању да тај верски покрет није само инфраструктурно био "слаб" (знамо да нису градили цркве и сл.), већ и организационо и теолошки, на шта указује невероватна брзина нестанка након пада Босне. Даље, велико је питање да ли су крстјани била и доминантна заједница у Краљевини Босни. Мени се чини да су били само једна од верских заједница. Такође, лично потпуно одбацујем инсуације (то стварно нису теорије и хипотезе) одређених научних и псеудонаучних кругова из Сарајева да се та заједница прелила у ислам. Она једним делом вероватно јесте прешла у ислам, али се засигурно добар део те заједнице преточио у Православну и Католичку цркву које им верски ипак нису биле стране и далеке. Приступање одређених хришћанских група исламу као новој религији такође није појава које је везана само за крстајане. Када се ислам почео ширити арапским полуострвом он је доста присталицао нашао и придобио у том делу света међу верницима одбачених догми попут несторијанаца, монофизита, аријанаца и сл. а који су били изложени прогону од стране државе и тада још заједничке цркве и у исламу су видели нови вид хришћанства али вероватно и спас (или отпор) од онога који их је прогањао или их није прихватао јер заступају другачије ставове.
Треба такође имати на уму, да су црквене организације у средњем веку биле још увек прилично децентрализоване, те да је централизација на Западу уследила тек после Тридентинског сабора, а на Истоку још касније. У складу са тим, лако се дешавало да се верници лако прелију тј. приђу некој другој религији или верској организацији.
Црква босанска је врло занимљива историјска епизода. Скоро сам у књизи о немачком официру и племићу фон Рајсвицу (знамо га из оне епизоде о преносу моштију српских светитеља из Срема за Београд током Другог св. рата) наишао на податак да се овај пре рата изузетно занимао Богумилима и да је пуно писао на ту тему, па би било занимљиво ако би се нашло шта је прикупио током својих путовања по Балкану.