Притисака и насиља је било и пре 1878. год., становништво Доње Јабланице је било под сталним опрезом од Албанаца који су у то време живели у Горњој Јабланици и Топлици. Суштина је у томе да су Албанци организовани по принципу јаке племенске организације наступали организовано и по правилима племенске организације, и уз то као муслимани били привилеговани, што им је омогућавало да су се дешавали напади, отимачине стоке и имовине, каткад и отимање девојака. Становништво тог дела јужне Србије није имало ту врсту племенске организације, а као хришћани нису могли очекивати неку реалну заштиту турских власти, па су због тога углавном трпели, повремено подизали мање устанке и буне, или се у случајевима јачих притисака, убистава и сл. склањали и одсељавали. Ескалација правих сукоба је заиста настала након 1878. год. када је већина Албанаца из тог краја напустила и преселила се у област која је тада припадала Турској држави, и када су се у области Топлице, Косаонице и Горње Јабланице населили Црногорци и Херцеговци који су са собом донели све навике и организацију из свог старог краја, што је и био један од главних разлога да тадашња власт Србије насели баш њих, и на тај начин створи бедем према тадашњој српско-турској граници одакле су често упадали мухаџири, пленили стоку и убијали. Црногорци су одговарали истом мером, упадали преко границе и светили се. Оно што пада у очи је то да понашање потомака тих мухаџира је по истом принципу и током 1. и 2. св. рата. На самом почетку 2. св.рата кренуло је застрашивање Срба, са првим сумраком кренула би пуцњава преко Српских кућа у Подујеву и околини, кренуле су претње комшија и упозорења да им је боље да се селе. За кратко време кренуле су избегличке колоне из Орлана, Шајковца и других села са друге страна границе ка Горњој Јабланици. У нашој кући све време рата била је избегличка породица Булатовић, наши кумови који су до рата живели у Качиколу на Космету, одмах преко границе. Један од оних који није хтео да напусти своју кућу која се налазила недалеко од границе али са друге, косметске стране, био је Рашко Вуксановић (Влаховић), пореклом од Влаховића из Ровачког села Андријево код Трмања. Прве комшије Албанци дошли су код њега током дана, и крај дрвљаника где је он цепао дрва пришли и питали га шта би он радио ако би његову кућу неко напао у току ноћи. Одговорио им је да има оружје и да би се бранио. На томе се разговор завршио. Рашко је знао шта ће се десити и позвао је свог пријатеља Радула Гогића да то вече проведе са њим и његовом породицом у кући. Радуле и Рашко су играли карте сву ноћ, а пред зору су залајали пси и чуло се некакво комешање испред куће. Вођа те албанске дружине која их је опколила позвао је Рашка да изађе испред куће, Рашко је јуначки одговорио изазову, изашао на кућни праг наоружан пушком. У исти мах запуцали су обојица и обојица смртно страдали, и Рашко и вођа тих Албанаца. Након тога креће права борба у којој сам Радуле успева да рани и убије велики број нападача. Жена Рашкова му је пунила пушку и враћала назад кроз прозор бомбе које су нападачи убацивали у кућу. Несрећа нападача је била у томе што је Рашко био врстан стрелац и некадашњи првак државе у стрељаштву. Од стреса и последица експлозије једне бомбе, двоје Рашкове деце је убрзо након овог догађаја умрло. Ујутру када је свануло остали су крвави трагови око Рашкове куће, али нападачи су уз велике губитке, јер је том приликом рањено и погинуло седам нападача, били одбијени. Али Рашковој породици више ту није било места и морали су да се одселе код својих рођака Вуксановића у Туларе у Горњој Јабланици. Након тога Вуксановићи, који иначе важе за одважне људе и сложно братство, прешли су границу, пронашли ону двојицу комшија који су првог дана дошли код Рашка и разговарали са њим крај дрвљаника, и убили их обојицу. Схватања тих горштака у то време су била таква да када дође до тога да падне крв и да се врше таква насиља, једини начин да би се опстало и остало је тај да се узврати истом мером, што су наши Јабланичани и чинили. Зато што су навикли на бојеве са Турцима у Црној Гори, и што су тај борбени дух и братственичку организацију пренели на своје синове и унуке, успели су да опстану. Знам да Албанци мухаџири и њихови потомци имају своју верзију тих догађаја и своје разлоге због којих су налазили изговоре за такво понашање, али чињеница је која се не може оспорити да су у већини случајева први напади кретали са њихове стране. Вуксановићи су сматрали да су казнили главне кривце, и да су тиме осветили Рашка и осветлали свој образ. Било је и случајева као када су страдали недужни, као нпр. када су једном приликом Албанци прешли границу, опљачкали стоку и убили једног Радовића. Његови рођаци одговорили су тако што су прешли границу, наишли на неке Албанце који су радили на пољу, побили њих неколико, опљачкали им стоку и вратили се назад. Испоставило се да су страдали недужни људи који немају везе са убиством њиховог рођака. Неретко су страдали недужни људи, али ако ћемо заиста реално на ову тему, заиста је већина напада и сукоба било иницирано од стране Албанаца. Горело је Туларе три пута у разним ратовима, а Качаци су неретко нападали и то заједно и у садејству са бугарском војском у 1. и 2. рату. Било је наравно и светлих примера као нпр. што је Есат-паша и његове јединице које су помагале српској војсци, затим понашање Албанаца у Горњојабланичким селима од којих су неки чак били у саставу и под командом четничке команде у 2. св. рату. Иначе, Албанци који су насељени у шест села општине Медвеђа важе за веома добре и коректне комшије. Осим појединачних неких случајева који се дешавају и у свим другим мешовитим и немешовитим срединама, углавном је однос једних према другима увек био коректан, чак и изнад очекивања.