Смоловић, Ђурђевдан, Добриловина, Мојковац, раније са Чева
Припада хаплогрупи R1a-Z280, прецизније волго-карпатској грани Y2902. Са Шпањевићем из Гојаковића код Мојковца (свега неколико километара од Добриловине) разликује са на само 2 од 23 маркера, а и слава се поклапа, па нема сумње да је реч о јако блиским родовима. По подацима које је оставио тестирани воде порекло од Ивановића из Никшића. Око 1720. преселили су се из Оногошта у Јасиковац код Шавника, а касније у Добриловину са Чева. Смоловићи су по предању од Дедејића са Чева, о којима је Небојша Драшковић у свом раду о Озринићима написао следеће:
Раонићи (Дедејићи) – Чевљани
"Дедејићи су старинско становништво Чева и највјероватније потомци Дедослава из Кчева чији се син Грубоје Дедославов из Кчева, помиње 15. новембра 1326. године и 29. маја 1327. године у Котору. Дедејићи су колективно иселили са Чева у Добриловину у другој половини XVI вијека, легенду o томе забиљежио је Андрија Лубурић у књизи „Дробњаци“ (Београд, 1930):
„У другој половини XVI вијека становао је у Чеву Добрија Дедејић. Био је врло богат и задружан. Једнога пролећа његова снаха однесе ручак орачима, ови све поједу а њој не оставе ништа. Како није ни код куће била јела, а хране ни тамо није остало, заплаче се. Кад Добрија сазнаде за узрок њена плача, прекине орање, закоље једног вола и учини трпезу Чевљанима. Своју земљу потпише цркви Св. Николе у Чеву, па пође по свијету, да тражи земљу за насеље, која ће га моћи хранити. Веле да је при поласку закумио кокота, да му три пута кукуријекне на месту где се лепо населити. Кокот му, прича се кукуријекне на месту где је сада манастир Добриловина. Добрија се ту насели и убрзо обогати. Веле, да се та њива на којој
му се заплакала снаха и сад зове - ДОБРИНА ЊИВА. Бавећи се у Чеву утврдио сам, да у крају Бошњанима има и сада назив - Добрина њива, али данашњи Чевљани причају да је тај назив дошао по Добри, кћери Тољовој, а жени њихова родоначелника Озра. Оно прво изгледа ми тачније, тим пре што сам од неких Чевљана поодавно исељених у Никшићу слушао, да је жени Озровој, а кћери Тољовој, било име ГРУБАНА.“
Пошто је Добрија Дедејић са својом задругом ишао преко Лужнице код Спужа, и преко Роваца, Мораче и Колашина низ ријеку Тару до Добриловине, то се његово потомство налази данас с обје стране Таре. На Добрином имању у Добриловини ускоро се подигне манастир посвећен Св. Ђорђију. Манастир Добриловина се први пут помиње у једном запису из 1594. године, у коме се каже да је те године било освештање манастира, што значи да се Добрија Дедејић населио тамо око 1570. године. У дефтеру из 1570. године на Чеву се помињу Раде Добрујић и Гргур Раонић (или Радоњић). Чевљани кажу да су Дедејићи живјели на Прветама, а Озринићи који су се са њима изгледа и били жестоко сукобили око међа називали су их и Шпањима. Од Дедејића су се развиле многе породице у Дробњаку (1930. године укупно 48 кућа): Дедејићи (8 ), Раонићи (9), Благојевићи (8 ), Крејовићи (1), Зејаци ( 1), Калпачине (2), Шпањи (Шпањевићи?) ( 1), Микићи (6), Јелићи (12). Од Дедејића су се развиле многе породице и у пљеваљској Буковици (В. Шибалић, С. Караџић – Дробњак“, Београд 1930.): Раосављевићи, Вукадиновићи, Кргушићи, Пејовићи, Смоловићи, Видојевићи, Вељовићи, Ћорићи, Ристановићи; затим Звиздојевићи у Шаранцима; Крејовићи, Медојевићи и Вуковићи у Штитарици и у Бијелом Пољу Ратковићи и Топовићи. Скоро сва ова братства славе Ђурђевдан."