Нојбахерова "Велика Србија"

[Јовица Кртинић]

Читао сам Вучковићеве мемоаре. Само што није муницију Дражи слао Недић, већ симпатизери из СДС и Дражини убачени људи.

Да, зато и написах "преко", а не "од". Да није формирао СДС, не би имао ко да се наоружава и пребацује пушке и метке ка ЈВуО.

На ту тему је народна мудраст давно изрекла свој суд: „Не може се царство задобити, на душеку све дуван пушећи". Можда звучи сурово али је тако. Да нисмо кроз историју били спремни на жртву, данас можда не би смо ни имали државу. Могли смо наравно и као Румуни, да чекамо да нас неко други ослободи, али ако жалимо што нисмо тако поступили онда је лицемерно истовремено се дичити антифашистичком традицијом два наша ослободилачка покрета и причати како смо се сами ослободили од окупатора.
Ја могу да разумем или не разумем Недићеву личну трагедију, добре намере и сентименте према Немцима, али све то је у историјском контексту небитно. Његово издајство је неупитно и тога је и сам био свестан. Југославија као држава никада није капитулирала, већ само војска, а легитимна Југословенска влада је седела у Лондону. Да је Недић добио било какав мандат и "благослов" од краља и владе да као комесар управља Србијом док владају ванредне околности, онда би се о питању издаје могло и полемисати, али овако је она чиста као суза. А то да ли ће га разумети свако од нас и да ли ћемо му опростити ми или Бог, неће променити чињенице.

Сетих се овде оног Нелетовог стиха: Ко игра за рају, а занемарује тактику, завршиће каријеру у нижеразредном Вратнику.
Далеко од тога да су Срби требали да седе скрштених руку, али и самом Дражи је врло брзо постало јасно да је потребно применити тактику чекања и оснаживања покрета до тренутка кад је офанзива и могућна и нужна. Друго, оно на шта сам указао јесте факат да су Немци прескупо наплатили сваки испаљени метак и да данас многи у Шапцу, Крагујевцу, Краљеву итд. не знају ни за гроб ни како су изгледали њихови преци. Чињеницом да је први отпор Немцима кренуо управо у Србији јасно је потврђен српски однос према сваком окупатору.
Што се тиче Недића, као што рекох, и сам је био свестан да је оно што прихвата издајство, а нека историја суди да ли је то издајство помогло или одмогло да преживи критична маса нашег народа. Што се мене тиче, увек настојим да ствари посматрам нијансирано, а не црно-бело. Кад ствари посматрамо нијансирано, онда се много тога јасније види. У противном, кад је црно-бели ракурс, много тога бива обрисано и заборављено, а само једно бива важно. Добра аналогија томе је и даље званична црно-бела прича о партизанском покрету. Где се наглашава њихова антифашистичка борба, а прећуткује она револуционарна, која је била добрим делом упрегнута у братоубилаштво и послератне ликвидације десетина хиљада непоћудних (о десетинама хиљада оних који су завршили по Сремским Митровицама, Голим отоцима да и не говоримо).

[Ojler]

Да, зато и написах "преко", а не "од". Да није формирао СДС, не би имао ко да се наоружава и пребацује пушке и метке ка ЈВуО.
...

Недић сигурно није имао у глави план да наоружава ЈВуО када је формирао СДС, нити му је то био мотив. По том принципу можемо увек наћи неку узрочно последичну везу да неког оправдамо. Да није било мартовског пуча (што би нам дугорочно гледано и из данашње перспективе вероватно и био најпаметнији потез), не би било ни окупације, ни НДХ, ни Недићеве владе, па је за све можда крив Душан Симовић а не Недић.

Да, зато и написах "преко", а не "од". Да није формирао СДС, не би имао ко да се наоружава и пребацује пушке и метке ка ЈВуО.
Сетих се овде оног Нелетовог стиха: Ко игра за рају, а занемарује тактику, завршиће каријеру у нижеразредном Вратнику.
Далеко од тога да су Срби требали да седе скрштених руку, али и самом Дражи је врло брзо постало јасно да је потребно применити тактику чекања и оснаживања покрета до тренутка кад је офанзива и могућна и нужна. Друго, оно на шта сам указао јесте факат да су Немци прескупо наплатили сваки испаљени метак и да данас многи у Шапцу, Крагујевцу, Краљеву итд. не знају ни за гроб ни како су изгледали њихови преци. Чињеницом да је први отпор Немцима кренуо управо у Србији јасно је потврђен српски однос према сваком окупатору.
Што се тиче Недића, као што рекох, и сам је био свестан да је оно што прихвата издајство, а нека историја суди да ли је то издајство помогло или одмогло да преживи критична маса нашег народа. Што се мене тиче, увек настојим да ствари посматрам нијансирано, а не црно-бело. Кад ствари посматрамо нијансирано, онда се много тога јасније види. У противном, кад је црно-бели ракурс, много тога бива обрисано и заборављено, а само једно бива важно. Добра аналогија томе је и даље званична црно-бела прича о партизанском покрету. Где се наглашава њихова антифашистичка борба, а прећуткује она револуционарна, која је била добрим делом упрегнута у братоубилаштво и послератне ликвидације десетина хиљада непоћудних (о десетинама хиљада оних који су завршили по Сремским Митровицама, Голим отоцима да и не говоримо).

Не бих рекао да је званична прича о комунистима у Југославији и  даље толико црно-бела. Ако се узме у обзир и ратни и послератни период, од свих војски које су у том времену прошле Србијом комунисти без премца на својој души носе највећи број невиних живота.

[vojislav.ananic]

Кратка биографија Милана Недића на основу књиге "Српски савезници Хитлера" од А.Ј.Тимофејева (није дослован цитат, већ извучено најкраће):

-   Милан Недић рођен је 02. септембра 1878. године у Гроцкој, од оца Ђорђа и мајке Пелагије, породица и са очеве и са мајчине старне потицала је од истакнутих учесника Првог и Другог српског устанка. Мајке Милана Недића и Димитрија Љотића биле су нерођене сестре.
-   завршава војне школе и постаје мајор 1910. године
-   Учествује у Балканским ратовима, 1913. смирује албанске побуне на Косову
-   1915. године постаје пуковник и руководи операцијом преласка преко Албаније, учествује на пробијању Солунског фронта
-   Недић је одбио  да учествује у мартовској завјери 1903. године, али исто тако није хтио да учествује у Солунском процесу као војни тужилац, ово неучествовање му Карађорђевићи нису заборавили, Недићеве ријечи „војска престаје да буде војска, када се умеша у политику“
-   Био војни управник у Загребу 1919-1920. и на лицу мјеста видио сву бесмисленост југословенске приче, ни његови реалистични извјештаји из Загреба нису били по вољи краљу Александру, па Недић полако пада у немилост
-   за казну отправљен у Македонију (својеврсни југословенски „Сибир“), успјева тамо прилично да среди ситуацију и задобија повјерење краља Александра. Постао генерал. Послије убиства краља Александра, скинули га из активне службе
-   враћа се као министар војни 1939. године, предлаже кнезу Павлу да заједно са Француском и Енглеском нападну Трећи Рајх док још има времена (толико о његовом тобожњем германофилству). Када му кнез Павле годину дана касније приликом италијанског напада на Грчку наређује да малтене нападне Италијане, Недић не извршава у потпуности наређено, истовремено покушава да наоружа восјку, али схвата да главни проблем војске није наоружање већ стање морала, војску већ увелико изнутра разваљују хрватски сепаратизам и комунистичка пропаганда
-   Недић схвата те 1940. године да Срби који треба да се супроставе Нијемцима, нису исти они Срби из Првог свјетског рата. Све то потанко Недић излаже у реферату кнезу Павлу, након чега га аутоматски уклањају са мјеста министра војног
-   Њемачка нацистичка агенција DNB је тим поводом прокоментарисала: „ Уклољена је са позиција фигура, која је персонификовала српски шовинизам. Генерал Недић је био противник зближавања са силама Осовине. Са његовим уклањањем, ти односи ће се промијенити набоље.“
-   Послије пуча  27. марта добио је команду над јединицима Треће армије у југоисточној Македонији, али мобилизација није успјела због брзог напредовања Бугара
-   Недић ће до краја љета 1941. године бити у кућном притвору у Београду
-   5. јуна 1941. губи сина јединца и снаху у Смедеревској експлозији
-   16. августа 1941. Недићу је први пут било дозвољено да изађе из куће. Ходајући Београдом, имао је у самом центру града прилику видјети објешене људе на свјетиљкама
-   Рођаци Недићеви, Љотић и Станислав Краков, и многи интелектуалци београдски врше притисак да прихвати њемачки захтјев да се стави на чело Владе народног спаса, али он одбија
-   25. августа 1941. године Недића зове к себи њемачки војни заповједник Србије Хенрих Данкелман. Објаснио је Недићу да се Рајх, с обзиром на планове на Истоку, неће пуно замајавати са Србијом, ставио му је карту на сто, са Србијом подијељеном на четири зоне: албанском на југу, бугарском на истоку, мађарском на сјеверу и средини и хрватском на западу. Нијемци су планирали за себе задржати само Београд, очистити га од нелојалних становника и преименовати у Prinzeugenstadt.
-   Већ 29. августа 1941. објављено је формирање Владе народног спаса са Недићем на челу. Први Недићев корак било је успостављање везе са генералом Дражом Михаиловићем.

[нцп]

Кратка биографија Милана Недића на основу књиге "Српски савезници Хитлера" од А.Ј.Тимофејева (није дослован цитат, већ извучено најкраће):

-   Милан Недић рођен је 02. септембра 1878. године у Гроцкој, од оца Ђорђа и мајке Пелагије, породица и са очеве и са мајчине старне потицала је од истакнутих учесника Првог и Другог српског устанка. Мајке Милана Недића и Димитрија Љотића биле су нерођене сестре.
-   завршава војне школе и постаје мајор 1910. године
-   Учествује у Балканским ратовима, 1913. смирује албанске побуне на Косову
-   1915. године постаје пуковник и руководи операцијом преласка преко Албаније, учествује на пробијању Солунског фронта
-   Недић је одбио  да учествује у мартовској завјери 1903. године, али исто тако није хтио да учествује у Солунском процесу као војни тужилац, ово неучествовање му Карађорђевићи нису заборавили, Недићеве ријечи „војска престаје да буде војска, када се умеша у политику“
-   Био војни управник у Загребу 1919-1920. и на лицу мјеста видио сву бесмисленост југословенске приче, ни његови реалистични извјештаји из Загреба нису били по вољи краљу Александру, па Недић полако пада у немилост
-   за казну отправљен у Македонију (својеврсни југословенски „Сибир“), успјева тамо прилично да среди ситуацију и задобија повјерење краља Александра. Постао генерал. Послије убиства краља Александра, скинули га из активне службе
-   враћа се као министар војни 1939. године, предлаже кнезу Павлу да заједно са Француском и Енглеском нападну Трећи Рајх док још има времена (толико о његовом тобожњем германофилству). Када му кнез Павле годину дана касније приликом италијанског напада на Грчку наређује да малтене нападне Италијане, Недић не извршава у потпуности наређено, истовремено покушава да наоружа восјку, али схвата да главни проблем војске није наоружање већ стање морала, војску већ увелико изнутра разваљују хрватски сепаратизам и комунистичка пропаганда
-   Недић схвата те 1940. године да Срби који треба да се супроставе Нијемцима, нису исти они Срби из Првог свјетског рата. Све то потанко Недић излаже у реферату кнезу Павлу, након чега га аутоматски уклањају са мјеста министра војног
-   Њемачка нацистичка агенција DNB је тим поводом прокоментарисала: „ Уклољена је са позиција фигура, која је персонификовала српски шовинизам. Генерал Недић је био противник зближавања са силама Осовине. Са његовим уклањањем, ти односи ће се промијенити набоље.“
-   Послије пуча  27. марта добио је команду над јединицима Треће армије у југоисточној Македонији, али мобилизација није успјела због брзог напредовања Бугара
-   Недић ће до краја љета 1941. године бити у кућном притвору у Београду
-   5. јуна 1941. губи сина јединца и снаху у Смедеревској експлозији
-   16. августа 1941. Недићу је први пут било дозвољено да изађе из куће. Ходајући Београдом, имао је у самом центру града прилику видјети објешене људе на свјетиљкама
-   Рођаци Недићеви, Љотић и Станислав Краков, и многи интелектуалци београдски врше притисак да прихвати њемачки захтјев да се стави на чело Владе народног спаса, али он одбија
-   25. августа 1941. године Недића зове к себи њемачки војни заповједник Србије Хенрих Данкелман. Објаснио је Недићу да се Рајх, с обзиром на планове на Истоку, неће пуно замајавати са Србијом, ставио му је карту на сто, са Србијом подијељеном на четири зоне: албанском на југу, бугарском на истоку, мађарском на сјеверу и средини и хрватском на западу. Нијемци су планирали за себе задржати само Београд, очистити га од нелојалних становника и преименовати у Prinzeugenstadt.
-   Већ 29. августа 1941. објављено је формирање Владе народног спаса са Недићем на челу. Први Недићев корак било је успостављање везе са генералом Дражом Михаиловићем.

Хвала дивни и предани Војиславе на овоме.

Из овог приказа видимо један тежак живот препун искушења и личних трагедија.


Иначе, колико знам Љотић је по оцу био цинцарског порекла. Будући рођен у србској средини и од родитеља који су се вероватно изјашњавали као Срби и себе сматрали за Србе (не знам поуздано) он свакако и по својим делима и по неделима (како ко види неки догађај) припада у време Другог светског рата србском. национу.

Из којих фамилија су биле Недићева и Љотићева мајка?

[Јовица Кртинић]

Недић сигурно није имао у глави план да наоружава ЈВуО када је формирао СДС, нити му је то био мотив. По том принципу можемо увек наћи неку узрочно последичну везу да неког оправдамо. Да није било мартовског пуча (што би нам дугорочно гледано и из данашње перспективе вероватно и био најпаметнији потез), не би било ни окупације, ни НДХ, ни Недићеве владе, па је за све можда крив Душан Симовић а не Недић.

Није било правдање, већ само факат. А да ли је Недић баш могао да изађе на Радио Београд (што је, иначе, релативно често чинио током окупације) и поручи Дражи да ће ту и ту да му дотури метке&пушке, јасно је да није. Наравно, не тврдим да је Недић организовао пребацивање оружја и муниције, али свакако би и то била добра тема за историчаре. Макар нам њих не недостаје, посебно кад је у питању истраживње савремене историје. Ево, управо читам одличну књигу "Српска прича" у којој су објављени мемоари мајора Александра Милошевића, команданта Западно-моравске групе корпуса ЈВуО. Књигу је приредио историчар Немања Девић.

Не бих рекао да је званична прича о комунистима у Југославији и  даље толико црно-бела. Ако се узме у обзир и ратни и послератни период, од свих војски које су у том времену прошле Србијом комунисти без премца на својој души носе највећи број невиних живота.

У последњих неколико година приметан је агресиван покушај да се ствари врате на "подешавања" пре 1990. Истина, много тога је написано и објављено, али је и даље однос објављене грађе о партизанима (махом некритичке) у односу на ону критичку неупоредив. Ево, управо у наведеној књизи "Српска прича" Девић истиче следеће:
Иако је у јавности створена слика да се у историографији и публицистици идеолошко клатно једноставно пребацило с лева на десно, анализа постојеће историографске продукције о Равногорском покрету у земљи говори да су жртве овог покрета пописане на свега нешто више од 5 одсто територије Републике Србије. Насупрот партизанским хроникама, које су писане посебно за сваку општину и сваки крај, локална истраживања кој су за предмет имала деловање ЈВуО рађена су тек у ваљевском, чачанском и смедеревском крају, периферно у Шумадији (Гружа, у процесу су Космај, Топола и Аранђеловац), на југу Србије (околина Ниша, Алексинац, Крушевац) и донекле у западној Србији: у Чајетини, Косјерићу, Ариљу, а у току су и истраживања у Ивањици и Драгачеву. Библиографија радова о Равногорском покрету у Србији напослетку би се бројала у стотинама, док спрам ње стоји богата продукција о комунистичком покрету: само до 1989, по прецизним подацима З. Панајотовића, објављено је близу 9.000 монографија, хроника и чланака.

[Јовица Кртинић]

Кратка биографија Милана Недића на основу књиге "Српски савезници Хитлера" од А.Ј.Тимофејева (није дослован цитат, већ извучено најкраће):

-   Милан Недић рођен је 02. септембра 1878. године у Гроцкој, од оца Ђорђа и мајке Пелагије, породица и са очеве и са мајчине старне потицала је од истакнутих учесника Првог и Другог српског устанка. Мајке Милана Недића и Димитрија Љотића биле су нерођене сестре.
-   завршава војне школе и постаје мајор 1910. године
-   Учествује у Балканским ратовима, 1913. смирује албанске побуне на Косову
-   1915. године постаје пуковник и руководи операцијом преласка преко Албаније, учествује на пробијању Солунског фронта
-   Недић је одбио  да учествује у мартовској завјери 1903. године, али исто тако није хтио да учествује у Солунском процесу као војни тужилац, ово неучествовање му Карађорђевићи нису заборавили, Недићеве ријечи „војска престаје да буде војска, када се умеша у политику“
-   Био војни управник у Загребу 1919-1920. и на лицу мјеста видио сву бесмисленост југословенске приче, ни његови реалистични извјештаји из Загреба нису били по вољи краљу Александру, па Недић полако пада у немилост
-   за казну отправљен у Македонију (својеврсни југословенски „Сибир“), успјева тамо прилично да среди ситуацију и задобија повјерење краља Александра. Постао генерал. Послије убиства краља Александра, скинули га из активне службе
-   враћа се као министар војни 1939. године, предлаже кнезу Павлу да заједно са Француском и Енглеском нападну Трећи Рајх док још има времена (толико о његовом тобожњем германофилству). Када му кнез Павле годину дана касније приликом италијанског напада на Грчку наређује да малтене нападне Италијане, Недић не извршава у потпуности наређено, истовремено покушава да наоружа восјку, али схвата да главни проблем војске није наоружање већ стање морала, војску већ увелико изнутра разваљују хрватски сепаратизам и комунистичка пропаганда
-   Недић схвата те 1940. године да Срби који треба да се супроставе Нијемцима, нису исти они Срби из Првог свјетског рата. Све то потанко Недић излаже у реферату кнезу Павлу, након чега га аутоматски уклањају са мјеста министра војног
-   Њемачка нацистичка агенција DNB је тим поводом прокоментарисала: „ Уклољена је са позиција фигура, која је персонификовала српски шовинизам. Генерал Недић је био противник зближавања са силама Осовине. Са његовим уклањањем, ти односи ће се промијенити набоље.“
-   Послије пуча  27. марта добио је команду над јединицима Треће армије у југоисточној Македонији, али мобилизација није успјела због брзог напредовања Бугара
-   Недић ће до краја љета 1941. године бити у кућном притвору у Београду
-   5. јуна 1941. губи сина јединца и снаху у Смедеревској експлозији
-   16. августа 1941. Недићу је први пут било дозвољено да изађе из куће. Ходајући Београдом, имао је у самом центру града прилику видјети објешене људе на свјетиљкама
-   Рођаци Недићеви, Љотић и Станислав Краков, и многи интелектуалци београдски врше притисак да прихвати њемачки захтјев да се стави на чело Владе народног спаса, али он одбија
-   25. августа 1941. године Недића зове к себи њемачки војни заповједник Србије Хенрих Данкелман. Објаснио је Недићу да се Рајх, с обзиром на планове на Истоку, неће пуно замајавати са Србијом, ставио му је карту на сто, са Србијом подијељеном на четири зоне: албанском на југу, бугарском на истоку, мађарском на сјеверу и средини и хрватском на западу. Нијемци су планирали за себе задржати само Београд, очистити га од нелојалних становника и преименовати у Prinzeugenstadt.
-   Већ 29. августа 1941. објављено је формирање Владе народног спаса са Недићем на челу. Први Недићев корак било је успостављање везе са генералом Дражом Михаиловићем.

Ово је ископирано са друге странице ове форумске теме (написао Симо). Није било потребе.

[goca 11]

Хвала дивни и предани Војиславе на овоме.

Из овог приказа видимо један тежак живот препун искушења и личних трагедија.


Иначе, колико знам Љотић је по оцу био цинцарског порекла. Будући рођен у србској средини и од родитеља који су се вероватно изјашњавали као Срби и себе сматрали за Србе (не знам поуздано) он свакако и по својим делима и по неделима (како ко види неки догађај) припада у време Другог светског рата србском. национу.

Из којих фамилија су биле Недићева и Љотићева мајка?

Milan Nedić je potomak po majci kneza Nikole Stanojevića.
Naime majka Milana Nedića je Pelagija, čija je majka Bosiljka žena kneza N. Stanojevića..
Znači on je praunuk kneza Stanojevića
Inače sin kneza N.Stanojevića, Jeremija Stanojević, bio je oženjen ćerkom prote Mateje Nenadovića.
Potomci Stanojevića po ženskoj liniji su: Nediću, Ljotić i Fotići.

[нцп]

Milan Nedić je potomak po majci kneza Nikole Stanojevića.
Naime majka Milana Nedića je Pelagija, čija je majka Bosiljka žena kneza N. Stanojevića..
Znači on je praunuk kneza Stanojevića
Inače sin kneza N.Stanojevića, Jeremija Stanojević, bio je oženjen ćerkom prote Mateje Nenadovića.
Potomci Stanojevića po ženskoj liniji su: Nediću, Ljotić i Fotići.

Хвала 

[goca 11]

Negde kada sam imala 15- tak godina, moja baba po majci mi je rekla: " Nas je spasio Milan Nedić.Zapamti to!"
Tada sam prvi put čula za ime tog čoveka i čula priču kako su moji po majci bežali od ustaša i kako su došli u Beograd i ovde bili sve vreme do kraja rata.Moj ujak je bio na nekakvom spisku( ne znam detalje) sa još desetoricom dečaka( starosti 14 god.) Baba mi je rekla  da je nečija majka išla do Nedića i da je lično Nedić sklonio taj spisak, a deca preživela.
Čim je glas crkve izdao skrivenu istoriju, gde su bila i Vučkovićevi dnevnici, sećanja,pre nekih 15-20 god. odmah sam ih kupila i iščitavala polako.
Zatim je izašla knjiga njegovog sestrića Stanislava Krakova u dva dela o Milanu Nediću, pa knjiga Martinović Bajice predsednika američkog udruženja" Milan Nedić" o Milanu Nediću, pa sam pronašla knjigu Nedićevci ratni govori..
Iščitala sam ih i na osnovu toga sam formirala svoje mišljenje da je to bio divan čovek i veliki Srbin.
Naravno, postoji i knjiga 100 znamenitih Srba medju kojima je i Milan Nedić. Mislim da je predlog dao Odbor SANU.
Bez obzira na to što nije zvanično rehabilitovan, glas srpskog naroda se čuje u potomcima.

[Ojler]

Ево још мало заслуга којима је допринео дивни човек и велики Србин:

Бањички логор

Надам се да ће се и ово ишчитавати полако.

[goca 11]

Jeste, logor je formiran 05.07 1941 godine.

[Јовица Кртинић]

Ево још мало заслуга којима је допринео дивни човек и велики Србин:

Бањички логор

Надам се да ће се и ово ишчитавати полако.

У овом тексту се Недић уопште не помиње. Тј. помиње се само на једном месту, индиректно, у контексту "противника Недићевог режима". И јасно је из текста да он није основао Бањички логор већ да је то учињено под Комесарском управом, јуна 1941. те да је за логор била надлежна Управа града Београда, а не Недићева влада.
Додао бих још и коментар на овај текст, који није до краја објективан јер не помиње стотине па и хиљаде припадника ЈВуО који су били заточени у Бањичком логору, а многи од њих одатле пребачени у друге нацистичке логоре (највише у Маутхаузен). Преопручујем да на ту прву књигу мемоара Димитрија Ђорђевића "Ожиљци и опомене" (имамо је у нашој претраживој дигиталној библиотеци). Један од најбољих описа трагедије Равногораца на потезу Бањички логор - Маутхаузен.

[Јовица Кртинић]

У овом тексту се Недић уопште не помиње. Тј. помиње се само на једном месту, индиректно, у контексту "противника Недићевог режима". И јасно је из текста да он није основао Бањички логор већ да је то учињено под Комесарском управом, јуна 1941. те да је за логор била надлежна Управа града Београда, а не Недићева влада.
Додао бих још и коментар на овај текст, који није до краја објективан јер не помиње стотине па и хиљаде припадника ЈВуО који су били заточени у Бањичком логору, а многи од њих одатле пребачени у друге нацистичке логоре (највише у Маутхаузен). Преопручујем да на ту прву књигу мемоара Димитрија Ђорђевића "Ожиљци и опомене" (имамо је у нашој претраживој дигиталној библиотеци). Један од најбољих описа трагедије Равногораца на потезу Бањички логор - Маутхаузен.

Пардон, превидех, на крају текста се ипак помињу собе у логору које су биле намењене Михајловићевим Равногорцима, али је интересантно да се у уводном делу текста они уопште не помињу (то ме је и упутило на претходно објављен коментар).

[Ojler]

У овом тексту се Недић уопште не помиње. Тј. помиње се само на једном месту, индиректно, у контексту "противника Недићевог режима". И јасно је из текста да он није основао Бањички логор већ да је то учињено под Комесарском управом, јуна 1941. те да је за логор била надлежна Управа града Београда, а не Недићева влада.
...

no comment...

[Ojler]

Пардон, превидех, на крају текста се ипак помињу собе у логору које су биле намењене Михајловићевим Равногорцима, али је интересантно да се у уводном делу текста они уопште не помињу (то ме је и упутило на претходно објављен коментар).

Па рекох да се ишчитава полако

[Јовица Кртинић]

Па рекох да се ишчитава полако

И иначе је у Музеју Бањички логор био приметан напор послератних власти да све што би могло упућивати на Равногорце или и на монархистички расположене робијаше (у смислу предмета који су остали иза њих) буде изостављено или преиначено у сталној поставци. Чак има и примера где су накадно из тканина и ручних радова, где су стајале монархистичке поруке, исте исецане и онда, тако крњи, постављани као експонати. Тако и у овом тексту на Википедији, ко не чита до краја и остане само на првом пасусу (који у правилу сублимира све што је важно у прилогу) не добија информацију да су кроз Бањички логор прошли, у њему скончали или послати у нацистичке логоре, и Равногорци.

[Јовица Кртинић]

Па рекох да се ишчитава полако

Па и ишчитао сам полако тражећи Недића у овом тексту, а потом и проверих кроз ctrl-f да ли сам пропустио шта у вези Недића и нађох га само у поменутом контексту (Недићеви противници). Иначе, има још један поменути Недић, али као робијаш (Нешко Недић, припадник ЈВуО који је успео да побегне из логора).

[Ojler]

Па и ишчитао сам полако тражећи Недића у овом тексту, а потом и проверих кроз ctrl-f да ли сам пропустио шта у вези Недића и нађох га само у поменутом контексту (Недићеви противници). Иначе, има још један поменути Недић, али као робијаш (Нешко Недић, припадник ЈВуО који је успео да побегне из логора).

Да, логор је основан за време Аћимовићеве комесарске управе (који је исто тако избеглице из Хрватске и БиХ пре Недића, па је и он ваљда српска мајка?). Па као и данас, крив је за све бивши режим. А од 29. август 1941. до 4. октобар 1944. логор је ваљда био премештен на Марс. Недићеву одговорност у томе може да не види само онај ко то не жели да види. 

[Јовица Кртинић]

Да, логор је основан за време Аћимовићеве комесарске управе (који је исто тако избеглице из Хрватске и БиХ пре Недића, па је и он ваљда српска мајка?). Па као и данас, крив је за све бивши режим. А од 29. август 1941. до 4. октобар 1944. логор је ваљда био премештен на Марс. Недићеву одговорност у томе може да не види само онај ко то не жели да види.

Оно у шта сам сигуран, посве, јесте да Недић није био инспиратор ни одушевљени реализатор нацистичких налога. Из Бањичког логора је, колико ми је познато, успео да спаси знатан број људи. Између осталих, ако ме сећање добро служи (према оном што сам прочитао), спасао је и Александра Белића, потоњег председника Српске академије наука.,
Али, сагласни смо у једном. Недић јесте издајник. Свесно је то прихватио. И нека остане издајник. И нека носи свој крст. И нека свако за себе тумачи његову улогу у тим тешким данима. Нама је данас лако, у недељу по подне, лета господњег 2020, да судимо и пресуђујемо. Али, само је један судија изнад свих нас. И нека суди по свему и свима.

[Ojler]

Оно у шта сам сигуран, посве, јесте да Недић није био инспиратор ни одушевљени реализатор нацистичких налога. Из Бањичког логора је, колико ми је познато, успео да спаси знатан број људи. Између осталих, ако ме сећање добро служи (према оном што сам прочитао), спасао је и Александра Белића, потоњег председника Српске академије наука.,
Али, сагласни смо у једном. Недић јесте издајник. Свесно је то прихватио. И нека остане издајник. И нека носи свој крст. И нека свако за себе тумачи његову улогу у тим тешким данима. Нама је данас лако, у недељу по подне, лета господњег 2020, да судимо и пресуђујемо. Али, само је један судија изнад свих нас. И нека суди по свему и свима.

Са свиме овим се потпуно слажем и немам шта приговорити.