Нојбахерова "Велика Србија"

[Синиша Јерковић]

Можда је наслов теме мало претенциозан, али недавно сам читао мемоаре Хермана Нојбахера, специјалног Хитлеровог изасланика на Балкану. Ради се о једној веома интересантној личности, што може да се види из мемоара које је објавио након рата. Утицао је на одустајање од политике масовних одмазди над српским становништвом, заједно са Недићем покушавао је код Хитлера да прогура идеју формирања "Велике Србије" која би обухватила и Црну Гору и дијелове БиХ. Сматрао је да Њемачка у свом интересу мора направити радикалан заокрет у односу према Србима. Због тога је, како сам каже, био означен као непријатељ број 1 у Павелићевој Хрватској. Због Хитлеровог аустријског "антисрпског комплекса" како је Нојбахер написао, били су одбачени ови планови. Можда је разлог томе био и што су ти планови на сто дошли, кад је Њемачка већ почела да губи на фронтовима, па нико није хтио да отвара балканско питање. Такође, Хитлер је сматрао да су Срби државотворан и амбициозан народ и да би била лудост помагати им на сопствену штету.

Нојбахер је кроз своје мемоаре осликао већину српских политичара Другог Свјетског рата, Недића, Љотића, Дражу Михаиловића као и патријарха Гаврила Дожића и св. Николаја Велимировића. Његови мемоари су прворазредан извор о односима и закулисним играма "савезника" и комуниста.

На крају рата, Американци су га послали у Београд да би тобоже свједочио на суђењу Дражи Михајловићу, међутим то америчко "слање на свједочење" је у ствари било изручење. Југословенска власт је Нојбахера осудила на 20 година робије. Пустили су га након 7 година. Вратио се у Њемачку, а затим га је ангажовао етиопски цар хаиле Селасије као савјетника. Да иронија буде већа, приликом посјете Тита Селасију 50-тих година, Нојбахер је био у Селасијевој свити.

Иначе, ради се о веома успјешном и оперативном дипломати. Организовао је довоз румунске нафте, сређивао стање у Грчкој, био предратни градоначелник Беча.

Ови његови мемоари су ми помогли да мало јасније сагледам улогу Недића и Михајловића за вријеме рата.

Препоручујем свима да прочитају:

https://www.scribd.com/doc/110821501/Herman-Nojbaher-Specijalni-Zadatak-Balkan

<a href="https://www.youtube.com/v/emc30kWJ3gs" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/emc30kWJ3gs</a>

Прије неколико година, унук Нојбахеровог брата снимио је документарац о нацистичкој прошлости своје породице. тај документарац нисам успио да нађем на интернету, само трејлер:

<a href="https://www.youtube.com/v/pVmbuk-Iw70" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/pVmbuk-Iw70</a>

[Синиша Јерковић]

Иначе, ово је био Нојбахеров план за Србију по тачкама:

In 1943 he devised the Neubacher Plan as a means to improve German occupation in the Balkans. In a wide ranging raft of reforms Neubacher suggested five main ideas to Joachim von Ribbentrop. These were:

1.The return of Montenegro to Serbia.
2. Installing General Milan Nedić as President of the resulting Greater Serbia.
3. Autonomy in Montenegro.
4. The re-opening of the University of Belgrade and an end to German supervision of cultural life.
5. Reduction in German military presence and the establishment of a gendarmerie controlled by the new government.

Ultimately only point 4 of his proposals was approved, although he did succeed in ending German military reprisals and in combating to an extent the Ustaše reprisals against Serbs.

[aleksandar I]

Можда је наслов теме мало претенциозан, али недавно сам читао мемоаре Хермана Нојбахера, специјалног Хитлеровог изасланика на Балкану.
 

Добро покренута тема,  а да ли је претенциозна видјећемо како се буде развијала. Мислим да би, с обзиром на наслов теме, требало почети са "Уставобранитељима", тачније Илијом Гарашанином и програмом "Начертаније", уз кратке коментаре о Фрањи Заху и Адаму Чарториском.

Својевремено сам се на овом форуму суздржао да напишем коментар поводом догађаја у Крагујевцу да "би резултат био исти" ма шта да се дешавало 1941. године.

У историји се иначе није пожељно претпостављати "шта би било да је нешто било", али Нојбахер је типичан представник њемачких индустријалаца. Њемачки капитал је непосредно прије избијања рата (другог),  а нарочито за вријеме владе Милана Стојадиновића, почео да доминира у привреди Краљевине Југославијие. Економска доминација нужно условљава и политичку. Разлог је био интерес за одређене стратешке сировина потребних за њемачку ратну индустрију. Због тога је и Нојбахеров став према "политици одмазде" била веома негативан. Пацифициран Балкан је било нужан због ратних циљева Трећег Рајха.

Капитулацијом Краљевине Југославије, настанком квислиншких држава, распарчавањем територија и општом диобом демаркационом линијом  интересних сфера између Италије и Трећех Рајха, то питање је требало бити трајно ријешено због реализације плана "Барбароса".

Након 27. марта 1941. Хитлерова одлука о  Краљевини Југославији је била неубичајена. Не само војнички поразити , него уништити Југославију као државу (дебалација). У случају осталих придужених чланица Тројног пакта то није био случај.
Милан Недић је спашавао што се спасити могло

Политика умирених подручја видљива је кроз мисију Едмунда Глеза фон Хостенауа у тзв. НДХ. На крају га је, ипак, замијенио Зигфрид Каше, "сива еминенција" усташког режима.

Такође, Хитлер је сматрао да су Срби државотворан и амбициозан народ и да би била лудост помагати им на сопствену штету.

У својим расним разматрањима, гдје су Словени генерално "сматрани нижом расом" и као такви били предодређени за истребљење или робове "аријевске расе", Хитлер је динарску расу  цијенио због родољубља. Хитлер је имао позитивно мишљење о исламу као "мушкој религији".

Иначе, ради се о веома успјешном и оперативном дипломати. Организовао је довоз румунске нафте, сређивао стање у Грчкој, био предратни градоначелник Беча.

Тачно! Балкан је за Трећи Рајх (румунска нафта, алуминијум Мостар, хром, молибден Зајача, бакар Бор) требао прије свега да буде сигуран извор сировина за ратну индустрију. Дунав је апсолутно мора бити проходан. Пресудне битке су, ипак,  вођене на источном фронту.


Препоручујем да се прочитају и мемоари Алберта Шпера "Inside the Third Reich". Има ту веома интересантних података, од организовања ратне индустрије до архитектонског пројекта престонице "Германије" (чувена купола). Књига је преведена. Он је у Нирнбергу проглашен за "доброг нацисту", мада је он био носилац политике ропског рада ратних заробљеника и осталих који су депортовани у Њемачку.

Има ту, мислим и књига Ђоке Слијепчевича о Димитрију Љотићу. Читао сам је давно, те сам  заборавио наслов.

[Лепеничанин]

коментар поводом догађаја у Крагујевцу да "би резултат био исти" ма шта да се дешавало 1941. године.

Колико видим, нисте се суздржали. Шта је то за вас тачно спорно?

Можда имате нека нова сазнања о природи нацистичког односа према Србима у Другом светском рату? Моја сазнања иду дотле да на пример Немце приликом узимања талаца и стрељања у Крагујевцу апсолутно није било брига каква је политичка или нека друга оријентација жртава. Основ за стрељање био је искључиво расизам. Јесу ли међу стотину стрељаних за само једног страдалог "аријевца" били и комунисти, равногорци или нечији симпазитери, то се питање није постављало (то питање је покушао да у игру уведе Недић). Битан је био расистички приступ да сто живота припадника ниже расе вреди једва колико и један живот припадника "изабране" расе.

Ако је тачно то да је расизам био темељ нацистичке идеологије и праксе, а мени се чини да је неспорно да јесте, ту нема места неким шпекулацијама "шта би било кад би било". Раса коју треба истребити  била би уништена чим се за то стекну услови, и то боље пре него касније.

У том смислу, Нојбахерови предлози су уследили тек кад је наступио војнички пораз нациста, као прагматични покушај да се помогне повлачење Вермахта из Грчке. Хитлерово одбијање те иницијативе такође је логично јер би прихватањем порушио сам темељ своје идеологије - он то не би учинио ни кад би од тога зависиле много важније ствари од отклањања тешкоћа приликом повлачења из Грчке.

[aleksandar I]

Основ за стрељање био је искључиво расизам. 

Није овдје у питању основ него повод за стрељање, кога сте Ви исправно навели у вези са догађајима у Крагујевцу. Расизам с тим нема везе.
Морате знати следеће. Краљевина Југославија је капитулирала, и свако ко се нашао под оружјем након 18. априла 1941. године није подлијегао војним конвенцијама, него је сматран одметником.

[aleksandar I]

Није овдје у питању основ него повод за стрељање,

Тако значи. Паде минус!

[Синиша Јерковић]

Добро покренута тема,  а да ли је претенциозна видјећемо како се буде развијала. Мислим да би, с обзиром на наслов теме, требало почети са "Уставобранитељима", тачније Илијом Гарашанином и програмом "Начертаније", уз кратке коментаре о Фрањи Заху и Адаму Чарториском.

Не бих ишао тако далеко. зато сам и назив "Велика Србија" ставио под наводнике. Велика Србија је овдје је само споменута у контексту Нојбахерове идеје.

Својевремено сам се на овом форуму суздржао да напишем коментар поводом догађаја у Крагујевцу да "би резултат био исти" ма шта да се дешавало 1941. године.

То једна од многих сталних тема српске историје. Да ли се могао избјећи поражавајући резулатат за Србе у Другом Свјетском Рату? То исто питање се може поставити и данас. Да ли смо могли бити бољи са Американцима да нас не бомбардују и распарчају?

Милан Недић је спашавао што се спасити могло

Управо улога Милана Недића (о којој се и скоро расправљало) ми је била водиља приликом постављања ове теме. Не могу да схватим категорички негативан став о Недићу, какав често чујем од многих Срба.

Недића могу посматрати као једну од трагичнијих личности српске историје. Скоро сам слушао свједочења Срба из источне Босне које су на Дрини клале Францетићеве усташе и да није дошла Недићева стража са Нијемцима и зауставила усташе, покољ би био потпун.

Ево како Нојбахер пише о Недићу, и то 50-тих година, послије служења лказне у затвору, када није имао никаквог интереса да измишља и да пише бајке:

"O tragičnom liku general-pukovnika Nedića već sam mnogo pisao. Pa
ipak, osećam potrebu da kažem još nekoliko reči, kako bih bolje i jasnije osvetlio
njegovo mesto u istoriji Srbije. Još uvek se njegova uloga prikazuje
iskrivljeno i u pogrešnom svetlu. Dosadna i neinteligentna propaganda još ga
opisuje kao kvislinga. Njegova uloga može da se uporedi samo sa istorijskim
ličnostima i ravna je vojničkim zaslugama Hindenburga, Petena (Pétain), Rumuna
Antoneskua, Grka Colakoglua i Finca Manerhajma. U trenucima vellilike nesreće jedne nacije desi se da na horizontu nema državnika koji uživa
poverenje najvećeg dela stanovništva. Tada se čuju jauci i povici: „Spašavaj
nas!" Narod se tada obično obraća zaslužnim, priznatim i uglednim vojnicima.
I general Ajzenahuer je takode bio pozvan - s obzirom na užasnu
mogućnost atomskog rata koji bi uništio svet - da stane na čelo najjačeg naroda
na kugli zemaljskoj. Nedića su nagovorili njegovi prijatelji da stane na
čelo srpske vlade. To je bilo godine 1941, kada je izbio komunistički ustanak
u Srbiji. Taj događaj je pretio da izazove građanski rat. Ova opasnost ga je
prisilila, kao ubeđenog antikomunistu, da sarađuje sa okupatorom. On je
svim svojim srcem i dušom bio srpski nacionalista. U njegovom birou na
zidu je visila slika kralja, čija izbeglička vlada je predstavljala za Nemačku
neprijateljsku silu. Nemačka propaganda, koja je bila dosadna, neprestano se
izrugivavala sa njim kao sa „kraljem-dečakom". Simbol napaćenog naroda
predstavljala je druga slika, koja je prikazivala, sa okrutnom realnošću, ženu
koja je razapeta na krstu. Ta žena predstavljala je majku Srbiju. Sve ovo nije
nikako moglo da znači za Nemce koji su ga posećivali, da Nedić obožava
okupatore i da prema njima gaji simpatije.Nedić je od Nemaca stalno doživljavao razočarenja i bio je ogorčen
njihovim postupcima. On je neprestano hteo da podnese ostavku na položaj
predsednika vlade. Ali, nije bio jaka ličnost i uvek je dozvolio da ga odvrate
od te namere. Poznavao sam ga lično. Sa njim sam vodio bezbrojne razgovore
i poznajem ga dovoljno dobro da bih mogao da kažem koji su bili njegovi
glavni motivi da se politički angažuje. Prvo, bio je neprijatelj komunizma.
Drugo, nadao se, da će, ako pristane na saradnju sa okupatorom,
olakšati zlu sudbinu Srba i poboljšati njihov položaj. Ovome valja dodati i
razumljivu ambiciju starog generala, u nesreći koja je zadesila zemlju, da se
istakne kao zaštitinik dinastije Karadorđević i borac protiv komunizma.
Nedić nije bio državnik, a ni državni činovnik ili ekonomista. Poslao mi je
stotine pisama u kojima se žali na stradanje Srba u Hrvatskoj, u Albaniji, u
bugarskoj okupacionoj zoni, u Mađarskoj i na području koje je okupirala Nemačka.
Bio je neumoran u protestima i tužbama, i ja mogu da potvrdim i da
mu odam priznanje da je u tim intervencijama mnogo puta i uspeo: kaznene
mere nisu bile izvršene sa takvom strogošću kako je bilo planirano, ili mu je
čak pošlo za rukom da ispravi nepravdu. Dugo sam ja bio njegova poslednja
nada. Dovoljno sam podrobno opisao kako je došlo do toga da g a j e i ta poslednja
nada razočarala. Ja sam, međutim, morao da se držim diplomatskih
pravila, koja moraju da se poštuju. Nisam, dakle, mogao da se kod Nedića
žalim na moju vladu. Na kraju, on je, razočaran i ogorčen, počeo da sumnja i
u mene, u moje iskrene namere. Više nije verovao da nastojim svim silama
da dode do preokreta u nemačkoj politici prema Srbiji. Nedićev položaj nije
bio lak. On je morao da ide mukotrpnim putem saradnje sa okupatorom. Nje-gov položaj mogao je da se donekle olakša time da mu se omogući da postigne
bar neke uspehe u spoljnoj i unutrašnjoj politici.
Kada se našao u emigraciji, u Kicbielu (Kitzbühel), u Tirolu, kao
predsednik izbegličke vlade, odbio je da pruži podršku tome da se nastavi sa
otporom. Nedić je to obrazložio veoma ćestito i razumno ovim argumentima:
svaki pokušaj da se ohrabri i podrži nastavak borbe srpskih nacionalista protiv
Tita. neodgovoran je. Situacija je beznadežna. On je držao do spoljašnjih
formi: kada je službeno potvrđena Hitlerova smrt, posetio me je da mi izrazi
saučešće i to u trenutku kada su Nemci na svim frontovima doživljavali
opštu katastrofu.
Nedić je bio potpuno nesebična osoba i nije posedovao nikakvo imanje
ili bogatstvo. U Beogradu je stanovao kod svog brata Milutina Nedića, koji
je, takode, bio general. Politički su bili istomišljenici.
Poznato mi je da je žena njegovog brata, njegova svastika, prodala
zlato i nakit kako bi mogli da prežive teške ratne godine. Ziveli su veoma
skromno. Njegov brat i svastika, posle sloma Nemačke 1945. godine, izvršili
su samoubistvo u Tirolu. Milana Nedića su po završetku rata internirale američke
vojne vlasti. U februaru 1946. Amerikanci su ga „posudili" Titu, kako
bi mogao da se kao svedok pojavi na suđenju Draži Mihailoviću. Više se nije
vratio. Za korpulentnog čoveka skok sa trećeg sprata zatvorske zgrade bio je
dovoljno visok. Od toga je umro."

Слично говори и војвода Момчило Ђујић:

<a href="https://www.youtube.com/v/PPLnQYqu8wg" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/PPLnQYqu8wg</a>

Не треба заборавити да је Недић био једини аутентични српски вођа који се одрекао илузије југославизма. И Дража и Љотић, да не говоримо о комунистима идеолошки су били Југословени.

[Синиша Јерковић]

Битан је био расистички приступ да сто живота припадника ниже расе вреди једва колико и један живот припадника "изабране" расе.

Не поричући да су нацисти Србе као и остале Словене сматрали нижом расом, па самим тим нису пуно обраћали на број убијених, не мислим да је расни концепт био пресудан код одлуке о масовним одмаздама.

Нијемци су, сматрајући Србе за генерално непокоран елемент, размишљали практично како да спријече нападе на своје војнике, а да не морају да ангажују велику војску. Сматрали су да ће одмазде бити довољно опомињуће да се престане са нападима. Да је расни концепт био одлучујући, Нијемци би са масовним убиствима, као што је био случај код Јевреја почели већ уласком у Србију, без икаквог повода са стране. Шта ће им повод ако су ријешили расно да затру један народ.

Зашто ово пишем? Зато што такав став у потпуности ослобађа од одговорности оне елементе који су неодговорним понашањем провоцирали Нијемце иако су били свјесни да исти неће имати милости према цивилном становништву. Кривица Нијемаца јесте суштинска и монструозна, али ако неко више пута учини диверзију која испоровоцира овакво очекивано понашање Нијемаца, онда има и одговорности тог ко тако чини.

Доста мојих сусељана је убијено управо као одмазда на "херојско" убиство једног њемачког официра од стране "делије" из жбуња. Нијемци су једноставно покупили око 100 људи, како су кога стигли, не гледајући ни на године ни на пол и стрељали у једној долини. Е сад, ми можемо расправљати сто година, да ли би они били стрељани и овако и онако, али чињеница је да тих људи више нема, а да је непосредан повод био управо ово што сам описао.

Па ако је Нијемац и имао коначну идеју да затре Србина (што и не спорим), зар треба да га пожурујемо у томе?

[Лепеничанин]

свако ко се нашао под оружјем након 18. априла 1941. године није подлијегао војним конвенцијама, него је сматран одметником.

Да се мало и нашалим: реч капитулација не постоји у српском језику! 

А сад да вам озбиљно одговорим шта мислим о поступцима окупатора. Они нису испоштовали ни основна правила која предвиђају поменуте конвенције. Прво и основно, распарчали су државу, Краљевину Југославију, па затим и саму Србију, и читаве делове територије ампутирали и стварали неке државне провизоријуме. То нема везе с међународним ратним правом и недопустиво је то учинити у некој окупираној земљи.

Такође, окупација неке земље подразумева да се у њој створе локалне жандармеријске снаге. Немци су у Србији то избегавали и то је главни разлог зашто су у Србији створени и имали успеха побуњенички покрети и равногорски и комунистички. Запитајте се колико је такав след догађаја био случајан, а колико је био део немачког плана да Србе жигоше као побуњенике и над њима изврши репресалије.

Окупација као статус неке територије дакле захтева тачно одређене мере и оно што се десило у Југославији и Србији са окупацијом у складу с ратним правом нема благе везе. Моје је мишљење да Немци нису спровели конвенцијама прописане мере из расистичких мотива. Југославија је распарчана како би се у њој извршио погром над Србима, а Србија је распарчана како би се у њој изазвао отпор и како би сами Немци ту извршили погром над становништвом. Већ први неуспеси на источном фронту пале лампице у Хитлеровом штабу, рационално је "смањио гас" и истребљење Срба се оставља за касније, али наивно је сматрати да се оно не би десило. 

Није овдје у питању основ него повод за стрељање, расизам с тим нема везе.

Да се хтело само застрашивање становништва било би довољно извршити и одмазду у односу један према један. Сам ред величине при одмазди једном заувек одузима право свакоме да покушава да објасни разлог за стрељање било чиме осим расизмом.

[Лепеничанин]

не мислим да је расни концепт био пресудан код одлуке о масовним одмаздама.

Расни концепт био је пресудан код буквално сваке Хитлерове одлуке. Расни концепт је суштина његове идеологије и на агресивни расизам се може свести и сва пракса нацизма.

Па ако је Нијемац и имао коначну идеју да затре Србина (што и не спорим), зар треба да га пожурујемо у томе?

Никако. Сви национално одговорни елементи требало је да их у томе успоравају како год да су то знали и умели.

[Жика]

Тадашња Немачка је била извршни орган јединог центра моћи - као што је и данас актуелна водећа сила света. А центар моћи нису Илуминати и сличне небулозе. Требало би се ти поводом мало више позабавити ликом и делом Владимира Халка - Ледоховског.

[aleksandar I]

У паузи између резултата новотестираних, а пошто сам завршио са средњом вијеком, ријеших да се "пребацим" на савремену историју . На постављену тему "Милан Недић и Нојбахеров пројакат Србије" ћу се вратити касније, али овом приликом желим да напишем пар ријечи о Нојбахеровој мемоарској књизи "Специјални задатак Балкан".

Наиме, ријеч је о уводном дијелу књиге под називом "Балкан". Овај дио ми се посебно допао, без обзира на нека "ситна неслагања". Наравно Нојбахер је убијеђени нациста, антикомуниста, али истовремено реалан човјек, који очигледно добро познаје ове просторе. Ријеч о дијелу књиге од стр. 36. до 51, гдје аутор сјајно елаборира историјски развитак Балкана, обичаје, традицију, менталитет.

Поглавње почиње разговорм са Хитлером да ли Хрватска припада, овдје се очигледнмо мисли на политички концепт, Балкану. Констатује не, али постоји ту један "балкански синдром". Ево цитата:

"Nakon što se Jugoslavija raspala, usledio je hrvatski osvetnički pohod uništavanja pravoslavnih Srba. Ovaj događaj spada u najužasnija masovna ubistva tokom cele svetske istorije. U pitanju je balkanska osveta protiv omrznutog Balkana."

Па онда још дијелова који се дефинишу рамишљање просјечмог Анмериканца, а које је постало службени став Стејт Департмена:

Prosečnom Amerikancu, na primer, iz Kanzasa, koji ima jasnu predstavu o hrišćanstvu i ličnoj slobodi, Balkan bih objasnio na ovaj način:
„Vi smatrate da je Evropa područje gde žive 'troublemakers' ljudi koji stvaraju probleme, nepopravljivi svadljivci koji tokom svake generacije zapale svet? Nije li tako?" On će to revnosno da potvrdi: „Vidite, ovi smutljivci, potpaljivači svetskog požara i kako biste Vi još sve nazvali Evropljane, smatraju da je Balkan mesto gde žive proizvođači nemira i potpaljivači svetskih požara. Predstavite, dakle, sebi narode, koji čak i jednom takvom nemirnom području izgledaju kao buntovničko
područje!" „Užasno! Jesu li oni zaista tako opasni?" „Među njima sam živeo svega trinaest godina. Polovinu toga vremena proveo sam kao ambasador i oponomućeni ministar, imajući posla sa kraljevima, ministrima i velikim banditskim vođama. Drugu polovinu tog vremena proveo sam u njihovim zatvorima i to sa predstavnicima svih slojeva njihovog
društva sve do samog dna, do najgorih tipova. Ne želim da dam neki konačan
sud, pa ipak, meni oni ne izgledaju tako loše i opasno. Možda su malo divlji, ako mi dozvolite da kažem!"
„Pa, Vi ste ipak ostali živi!"
„To nije ni njihova zasluga, a ni krivica. Tako je Bog odredio."Bojim se da čoveku iz Kanzasa, koga cenim sa distance, nisam dovoljno dobro objasnio Balkan."

Нојбахер се бави и тзв. НДХ:

"Nemci i Italijani učinili su političku grešku i to već na samom početku, kada su uništili Jugoslaviju, a posle toga, jer su podržavali mađarski revizionizam i velikobugarske zahteve. Oni su prihvatili italijansku aneksiju i politički priznali
njenu uticajnu sferu, a sve je krunisano režimom terora Ante Pavelića u Hrvatskoj i represalijama protiv taoca u selima, što je prouzrokovalo to da su ustanici stalno dobijali nove borce, pa je njihov pokret na kraju prerastao u pravu reku, i to u trenutku, kada je postalo jasno da je zvezda nemačke ratne mašinerije na zalasku."

Мало се не слажем око Италијана, с обзиром да је српски народ у "њиховој у зони" далеко мање страдао. али ... након првих погрома, Италијани су у својој зони (демаркациона линија) увели своју управу и одстранили "хрватску цивилну власт". Извор Милорад Екмечић. Бранко Петрановић.

Па онда у наставку:

"Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko
750 000."

Спомињао сам раније став Хитлера према исламу:

"Za islam je Hitler imao veoma mnogo simpatija: „To je muška religija! Da su Nemci muslimani, u istoriji bi tada postigli mnogo više!" Time je nastavio tradicionalnu politiku Beča, a ona je Bosni koju je okupirala Austrougarska bila diktirana preteranim obzirima prema osećajima muslimanskog sveta."

И на крају шлаг на торту; одговорност једног малог балканског народа "за све могуће ратове":

"Isto tako je istina da Balkan ne može sam da prouzrokuje svetski požar, a da za to ne postoji dobra volja velikih sila."

Писано 1953. године, а веома пророчки.

[Nebo]

Нема баш везе са Нојбахером, али ваља се подсетити:
у ноћи 16/17. јула 1946. године, ето пре 70 година, убијен је генерал Дража Михаиловић.

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%99%D1%83%D0%B1_%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Беседа о њему од стране Светог владике Николаја, на данашњи датум 1954. године:
http://srbinaokup.info/?p=61133&

Дража на Солунском фронту:

[vojislav.ananic]

Уважени проф. Мило Ломпар је у овом предавању хронолошки повезао историју Србије у XX веку. Пошто се и овде помиње Велика Србија а и период од настајања Југославије, сврстао сам то овде, мада је тема предавања била "Српски народ после распада Југославије". Говори о самоодрицању, културолошком и националном појму. Врло интересантно предавање, које предлажем да саслуша свако ко то жели и може.

https://www.youtube.com/v/bd7MyaFBruo

[Ђока]

Ударио је "печат", ништа више не треба додати. А у срж је погодио стање свести јадне, "несхваћене" и исфрустриране снобовско-југоносталгичне елите.

Не треба додати, можда само избацити овај пасус:

Југословенство је посебна врста историјске
кратковидости, такве да његови носиоци не
могу да разумеју ни владику Николаја
Велимировића, ни генерала Милана Недића,

Откад је то у духу српског народа колаборационизам?

[симо]

Откад је то у духу српског народа колаборационизам?

У духу српског народа је увијек била брига за тај исти народ. Милан Недић се управо одликовао бригом за сопствени народ. Многе Србе је нахранио и спасио испод усташког ножа. Док су други, укључујући ту и англофилне четнике, водили бјелосвјетске политике, Недић је спашавао шта се спасити може. На жалост, и данас је у оптицају скојевска историја, којој је иначе одлика да лијепи Србима родољубима етикете издајника и колаборациониста.

За мене ће Милан Недић увијек бити позитивна личност српске историје, примјер личне жртве за добробит народа.

[НиколаВук]

У духу српског народа је увијек била брига за тај исти народ. Милан Недић се управо одликовао бригом за сопствени народ. Многе Србе је нахранио и спасио испод усташког ножа. Док су други, укључујући ту и англофилне четнике, водили бјелосвјетске политике, Недић је спашавао шта се спасити може. На жалост, и данас је у оптицају скојевска историја, којој је иначе одлика да лијепи Србима родољубима етикете издајника и колаборациониста.

За мене ће Милан Недић увијек бити позитивна личност српске историје, примјер личне жртве за добробит народа.

Потписујем. Да није било Недића, вероватно ни ја не бих био рођен с обзиром да је отхранио мог деду по мајци, дечака који је препливао Дрину да би се спасао усташке каме. Да није постојао систем збрињавања избегле деце из НДХ, ко зна како би он завршио...

[симо]

Да се администрација не би љутила  , предлажем да двије -три задње поруке пребаци у тему https://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1349.msg20351#msg20351

А на тој теми бих написао још понешто о овоме.

[Ojler]

Зашто ово радите? Коме треба Милан Недић у целој овој причи о серији о Немањићима? Јел вас неко питао за мишљење о Недићу? Треба ли да вам ја сад причам кога су све Недићеви жандари одвели у Јајинце и колико неке друге деце никад није рођено захваљујући њему и његовој политици? Није без разлога у правилник форума стављена забрана покретања политичких тема.

[симо]

Зашто ово радите? Коме треба Милан Недић у целој овој причи о серији о Немањићима? Јел вас неко питао за мишљење о Недићу? Треба ли да вам ја сад причам кога су све Недићеви жандари одвели у Јајинце и колико неке друге деце никад није рођено захваљујући њему и његовој политици? Није без разлога у правилник форума стављена забрана покретања политичких тема.

Велиборе,

као прво не може бити политичка тема нешто што се десило прије 70 година. Може бити политичка, ако је неко као такву схвати, а мени то није била намјера.
као друго, само сам одговорио Ђоки на његову констатацију и затражио да се поруке пребаце на прикладније мјесто.
и као треће, иначе сам имао намјеру да наставим писање на овој теми, с обзиром да сам скоро прочитао књигу руског аутора А.Ю.Тимофеева Сербские союзники Гитлера, за коју мислим да још није преведена на српски,а која даје неке занимљиве детаље који се односе управо на улогу Недића и Љотића, и то из пера прилично непристрасног аутора.

Разлике о мишљењима о личностима и догађајима су сасвим разумљиве, али не могу да схватим позиве да се зашути.