Један превод текст о хаплогрупи Е.
Са:
http://www.eupedia.com/europe/Haplogroup_E1b1b_Y-DNA.shtml#V13Превод: Божидар Стевана Остојић
"Порекло и историја
Асимилација неолитске европске Е-В13 од стране Индо-ЕвропљанаДуги низ година огромна већина академика је претпостављала да су Е-В13 и друге Е1б1б лозе дошле на Балкан из јужног Леванта преко Анадолије током Неолита, а да је висока учесталост Е-В13 проузрокована дејством оснивача међу колонизаторима. Ова теорија каже да су Е1б1б људи повезани са развојем неолитског начина живота и појаве пољопривреде у плодном полумесецу и његовим најранијим ширењем у југоисточној Европи (Тесалијски неолит) и Средоземној Европи (Култура Кардиум Керамике). Тестирањем древне ДНК из Натуфијан културе (Мезолитски Левант) и прекерамичке неолитске културе Леванта потврђена је висока учесталост хаплогрупе Е1б1б у том региону. Међутим, од 69 Y-ДНК узорака тестираних из неолитске Европе, само два су припадала тој хаплогрупи: једна Е-М78 из културе Сопот у Мађарској (5000-4800 пне) и друга Е-В13 са североистока Шпаније. Да ли ти узорци Е-М78 долазе са неолитским пољопривредницима са Блиског Истока или су већ присутни међу мезолитским Европљанима није јасно у овом тренутку. Али, у сваком случају Е-В13 дефинитивно није главни неолитски Европски род како се некада сматрало.
Данас Е-В13 је једина медитеранска хаплогрупа која је доследно откривена широм Европе, чак и у Норвешкој, Шведској, Финској и балтичким земљама, код којих је упадљиво одсуство других неолитских хаплогрупа попут Г2А (индо-европске Г2а3б1), Ј1 и Т (осим у Естонији). Међутим, пошто је Г2А једини род који је доследно пронађен у свим неолитских налазиштима тестираним до сада у Европи, одсуство неолитског Г2А рода из Скандинавије и Балтика имплицира да ниједна неолитска грана (род) није тамо преживела, а самим тим да ни Е-В13 не потиче из доба Неолита у том региону.
У ствари, прорачунато је да је Е-В13 проистекла из Е-М78 пре неких 7.800 година, када су неолитски фармери напредовали ка Балкану и Подунављу. Осим тога, сви модерни чланови Е-В13 потичу од заједничког претка који је живео пре око 5.500 година, а сви они такође потичу од каснијег заједничког претка који је носио СТS5856 мутацију. Тај предак требало би да је живео пре око 4.100 година, током Бронзаног доба. Скоро одмах након тога, СТS5856 подељена у 6 подграна, а онда разграната у још више субклада у размаку од неколико генерација. За само неколико векова, врло малa Е-В13 лоза је покренула процес ширења да би се претворила у један од најраспрострањенијих европских очинских родова досежући далеко изван граница саме Европе, такође се ширећи по источном ободу Медитерана, Кавказу, Курдистану, Ирану, па чак и Сибиру.
Ови подаци указују на то да је судбина Е-В13 повезана са доминацијом друштвене елите Бронзаног доба. Географска дистрибуција шест главних грана показује да се Е-В13 брзо проширила у све делове Европе, али је посебно учестало њено присуство у централној Европи. Једино миграције прото-Индо-Европљана током Бронзаног доба би могле да објасне њено тако брзо и далекосежно распршивање. Тренутно је најлогичније објашњење да се Е-В13 развила из Е-М78 у централној и источној Европи током Неолита и била стопљена са Р1а и Р1б прото-Индо-Европљанима у време када су напуштали Понтску степу освајајући остатак Европе.
Оно што изненађује је да је Е-В13 тако честа у Р1а-доминантним као у Р1б-доминантним земаљама. Р1а Индо-Европска племена су повезана са Кордед културом, која је обухватала пределе преко североисточне Европе, Скандинавије и северне половине централне Европе. Р1б племена су продрла на Балкан, у јужну половину Централне Европе и удружила се са Кордед народима у ономе што је сада Немачка, Чешка и западна Пољска. Будући да је Е-В13 била пронађена код обе групе, требало би да је била асимилована у области Понтске степе или веома близу ње (рецимо, у Трипољској култури, око западне Украјине, Молдавије и Румуније) или на раскрсници између две групе у централној Европи (нпр. око Чешке).
Источно напредовање Кордед културе на крају је довело до културе Синташта у региону Урала, која је предачка култура Индо-иранског огранка Индо-Европљана. Присуство Е-В13 у овој култури би објаснило зашто модерни Иранци и Курди имају Е-В13, поред Р1а-З93 и Р1б-З2103. Е-В13 је пронађена далеко у централном Сибиру, у близини Алтаја, региона такође познатог да је у Бронзано доба био насељен Индо-Европљанима.
