Аутор Тема: Свакодневни живот у Османском царству  (Прочитано 8634 пута)

На мрежи НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Етнолог
  • *****
  • Поруке: 2334
  • R1b>Z2705>BY200954
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #1 послато: Октобар 29, 2017, 02:44:19 пре подне »
Значи истина је да смо цветали под Турцима. Кад су они отишли, почео је суноврат српског народа. Писао сам већ писмо Ердогану да се што пре врате. Има да их дочекамо као Хрвати Швабе 1941. у Загребу!

Ван мреже Sergio

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1849
  • Y-DNA: I2-PH908>Y81557 | mtDNA: K1a-C150T
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #2 послато: Октобар 29, 2017, 09:57:30 пре подне »
Значи истина је да смо цветали под Турцима. Кад су они отишли, почео је суноврат српског народа. Писао сам већ писмо Ердогану да се што пре врате. Има да их дочекамо као Хрвати Швабе 1941. у Загребу!

;D

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #3 послато: Октобар 30, 2017, 02:13:27 поподне »
Одломак из књиге ''Гаре-Заплање'', аутора Матеје Цветковића, јасно описује стање у време некадашње турске владавине у области Заплања, а слично је било и у другим областима Србије, што је и било главни разлог подизања устанка.

''У жељи да добију званичну помоћ и подршку устаника од Кне–
жевине Србије, штаб завереника је 1840. године преко 'Борђа Стоја–
новића, пароха лесковачког, упутио писмо књазу Михајлу Обреновићу,
у коме поред осталог стоји: „Ако знате Бога и светога, турске муке нама
одолеше, веће више не можемо трпети турски зулум! Робље доста
бесмо, турски зулум не можемо више трпети; молимо тебе, светли
государу: молимо и ногу ти љубимо и дугачку светлу руку, Бог да
поклони и нас на твоју светлу руку, и ти за нас милостив да будеш, и на
светлога цара да покажеш, како нам Турци досађују: како Турци на Бога
не гледају, нашу веру и закон растурише, не ни давају у цркву да идемо,
Бога да молимо: не ни дају празник да пропразнујемо, ни да се веселимо;
ако дође велик празник, Турци нас сас пушке на црквена врата чекају,
и гледају која је девојка полена; они гу узнеју силом те гу потурчују, и
ми што да чинимо? Земља тврда а небо високо; Светли цар не знаје
Турци што чинију, и нема кој да каже; најубави мужи пробирају који су
мало на есап Турци не ги остављају живи, но ги утепају преко ноћ
кришећом: да не се нађе кавурин јунак и убав и речовит. Која жена убава
они Турци вој мужа утепају, па гу узнеју те гу потурчују; Турци на нас
инсаф не учинише наше жене изсилуваше; наше сестре под себе турише;
наше ћерке изсилуваше. Сваки спаија, сваки господар, сваки субаша, кр
сердар у свако село оро играју сас девојке када која најлепа девојка сас
силу тера: ако се нађе неки татко или брат те не пушта своју девојку а
они га убију преко ноћ и девојке докарају при себе, те им играју и поију,
ракију им служију до колико сахата па после ги накарају те се свучеју
голе те при њи спију сву ноћ. Такав зулум не можемо више трпети, аман
Бог да види, да ли има цар на земљу или нема? Нама дође веће само да
рипамо у в0ду да се издавимо; не можемо трпети више турски зулум
мутлак аман!“441

На мрежи НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #4 послато: Октобар 30, 2017, 04:18:28 поподне »
Одломак из књиге ''Гаре-Заплање'', аутора Матеје Цветковића, јасно описује стање у време некадашње турске владавине у области Заплања, а слично је било и у другим областима Србије, што је и било главни разлог подизања устанка.

''У жељи да добију званичну помоћ и подршку устаника од Кне–
жевине Србије, штаб завереника је 1840. године преко 'Борђа Стоја–
новића, пароха лесковачког, упутио писмо књазу Михајлу Обреновићу,
у коме поред осталог стоји: „Ако знате Бога и светога, турске муке нама
одолеше, веће више не можемо трпети турски зулум! Робље доста
бесмо, турски зулум не можемо више трпети; молимо тебе, светли
государу: молимо и ногу ти љубимо и дугачку светлу руку, Бог да
поклони и нас на твоју светлу руку, и ти за нас милостив да будеш, и на
светлога цара да покажеш, како нам Турци досађују: како Турци на Бога
не гледају, нашу веру и закон растурише, не ни давају у цркву да идемо,
Бога да молимо: не ни дају празник да пропразнујемо, ни да се веселимо;
ако дође велик празник, Турци нас сас пушке на црквена врата чекају,
и гледају која је девојка полена; они гу узнеју силом те гу потурчују, и
ми што да чинимо? Земља тврда а небо високо; Светли цар не знаје
Турци што чинију, и нема кој да каже; најубави мужи пробирају који су
мало на есап Турци не ги остављају живи, но ги утепају преко ноћ
кришећом: да не се нађе кавурин јунак и убав и речовит. Која жена убава
они Турци вој мужа утепају, па гу узнеју те гу потурчују; Турци на нас
инсаф не учинише наше жене изсилуваше; наше сестре под себе турише;
наше ћерке изсилуваше. Сваки спаија, сваки господар, сваки субаша, кр
сердар у свако село оро играју сас девојке када која најлепа девојка сас
силу тера: ако се нађе неки татко или брат те не пушта своју девојку а
они га убију преко ноћ и девојке докарају при себе, те им играју и поију,
ракију им служију до колико сахата па после ги накарају те се свучеју
голе те при њи спију сву ноћ. Такав зулум не можемо више трпети, аман
Бог да види, да ли има цар на земљу или нема? Нама дође веће само да
рипамо у в0ду да се издавимо; не можемо трпети више турски зулум
мутлак аман!“441

У чланку из "Новости" је реч о томе да је горе описано стање било карактеристично за време опадања османлијске државе, у 18. и 19. веку, док су за време њеног полета, од 15. до краја 17. века, закони много строже спровођени и анархија није постојала; такође, многи православни Срби су били део турских војних снага, са привилегијама које су уз тај статус ишле:

"Тек рашчитана документа сведоче да је Београд био транзитни центар, а да је велики број Срба служио у османској војсци. Османска држава била је толерантна према свим грађанима. То потврђује и ферман султана Сулејмана, законодавца из 1560, којим спречава злоупотребе при сакупљању пореза у Смедеревском санџаку. У ферману се наводи да се сваки починилац има казнити, чак и ако је то санџак-бег! Ипак, у националној свести, казују историчари, остало је сећање на посрнулу и ослабљену османску државу из 18. и 19. века. Најновија документа, међутим, потврђују да је у 15, 16. и делу 17. века она била снажно устројена, а владар заштитник свих њених становника, без обзира на верску или националну припадност!"

"Преузете копије докумената османске државне администрације, путем којих се одвијала службена кореспонденција на свим нивоима државне управе, у највећем делу се састоје од дефтера, затим докумената који су издавани на највишем државном нивоу - фермана, разних хукмова и берата - говори Ениса Аломеровић. - Из такозваних Јоклама дефтера из 15, 16. и 17. века може се закључити да су у османској војсци важно место имали хришћански војници."

"Из богатих извора може се видети да су Срби били закупци државних прихода од солана, скела, пиринчаних поља и рудника. На наведене податке указује дефтер главне канцеларије за закуп скела и солана у Нишу из 1694. године.

- Војна снага Османског царства није била садржана само у копненој војсци, већ и у морнарици - објашњава Аломеровићева. - Поред морнарице постојала је и речна флотила на великим рекама, нарочито на Дунаву. У дунавској флотили служили су хришћански мартолоси као посебан војни ред који је од 15. до 18. века био обавезан да иде у војску. У замену за службу, имали су нешто повољнији статус од осталог становништва."
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #5 послато: Новембар 01, 2017, 09:32:21 пре подне »
Свим поштоваоцима Османског царства желим да честитам данашњи "празник" - 95. годишњицу укидања истог  :D
"Наша мука ваља за причешћа"

симо

  • Гост
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #6 послато: Новембар 01, 2017, 09:47:57 пре подне »
Свим поштоваоцима Османског царства желим да честитам данашњи "празник" - 95. годишњицу укидања истог  :D

Је ли могуће да је тако брзо пролетило? Баш прије неки дан уз соган долму и туфахије сјетих се старих добрих времена кад су Мали Радојица и Бећир-агиница једно другом, све уз шаргију, под нокте клинце забијали.  ;)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #7 послато: Новембар 01, 2017, 01:18:49 поподне »
Немој тако, Симо. Нису Турци били такви, мислим на ове клинце под нокте. Они су били фини и културни окупатори и деловали су окрепљујуће по наш народ измучен вишевековним ропством под домаћом властелом  ;)

И још нас научили да шаргијамо и једемо права јела!

Мало носталгије за тим славним данима:

<a href="https://www.youtube.com/v/fSqM4HHAPNE" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/fSqM4HHAPNE</a>
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #8 послато: Новембар 01, 2017, 02:32:15 поподне »
Немој тако, Симо. Нису Турци били такви, мислим на ове клинце под нокте. Они су били фини и културни окупатори и деловали су окрепљујуће по наш народ измучен вишевековним ропством под домаћом властелом  ;)

И још нас научили да шаргијамо и једемо права јела!

Мало носталгије за тим славним данима:

<a href="https://www.youtube.com/v/fSqM4HHAPNE" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/fSqM4HHAPNE</a>

Тако сам ганут последњим стиховима, да само што не пустих сузу, оста Сарај Босна без падишаха. ;D



Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Етнолог
  • *****
  • Поруке: 2334
  • R1b>Z2705>BY200954
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #9 послато: Новембар 01, 2017, 03:06:01 поподне »
Само се ви спрдајте док Ердоган подмазује колац.

На мрежи НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #10 послато: Новембар 01, 2017, 03:49:25 поподне »
Свакако су били окупатори, али не треба поједностављивати ствари. Да су Турци заиста хтели да нас притисну да сви постанемо муслимани, они су имали и довољну силу и више него довољно времена да то ураде, не би нам против голе силе уперене у један циљ помогли ни хајдуци ни ускоци, док би Црква била просто затрта, истребљена. Њима то очигледно није био циљ, напротив, имали смо своју самосталну црквену организацију у оквиру њихове државе од 1557. до 1766. године (Пећка Патријаршија); сем тога, прећуткује се улога војнука и мартолога који су задржавали своју православну веру а учествовали су у турским походима против тадашњих хришћанских сила и због тога били награђивани и пленом и ослобађањем од плаћања одређених дажбина које су остали хришћани у оквиру Империје плаћали. У археолошким истраживањима локалитета Ђурине ћелије на Руднику, где је пронађен манастир из времена пре Велике сеобе Срба, нађена је 2015. године надгробна плоча са именом Јована спахије, дакле православног Србина који је носио звање спахије и све привилегије које уз то иду (уживање поседа-тимара), а тај човек је сахрањен 1633. године и вероватно је био приложник или ктитор горе поменутог манастира. Како је ово могуће ако су сви Срби били бедна раја без икаквих права и стално прогањана и убијана, а једини начин за напредак или остајање у животу је био прелазак у ислам?  ;) Очигледно није све баш било црно-бело како се често представља, нарочито у периоду када је османлијска држава била снажна а њене границе далеко на северу и западу од Србије, од 15/16. до краја 17. века.

Стање се мења са доласком границе између Хабзбурга и Османлија на Саву и Дунав, а потом и са опадањем економске и сваке друге моћи турске државе од 18. па све до почетка 20. века, тај период је остао упамћен по злу, по самовољи обласних крупних феудалаца (паша) који нису хајали за султанове наредбе и поштовање закона, по томе што су спахије своја имања претворили у наследна (а не по заслузи, што је раније била пракса, док се сваки спахилук сматрао султановим поседом који је он давао "у закуп" спахији у замену за ратну службу), а слободне сељаке кренули да "почифчују" (претварају их у зависне сељаке без сопствене земље), што је довело до опште правне и сваке друге несигурности у односу на ранији колико-толико стабилнији период. Не кажем да није било устанака и у периоду пре 18. века, и турских злодела повезаних са њиховим гушењем, напротив, забележено их је неколико, али се мора признати да је у односу на анархију која је била карактеристична за скоро цео 18. и прву половину 19. века (до доношења Танзиматских реформи 1839, које су привидно ублажиле/укинуле анархију, али заправо до стварног побољшања положаја обичних људи, нарочито хришћана, није дошло) тај период био "мед и млеко". Мислим да смо којим случајем били окупирани од стране, нпр, у односу на Турску врло непрагматичне католичке Шпаније из тог времена, много бисмо горе прошли, нешто слично Астецима, Мајама и Инкама у Средњој и Јужној Америци; два века самосталне православне црквене организације у оквиру окупаторске државе би било само пуста жеља или виц, а милом или силом би се кроз највише 100 година сви крстили целом шаком и ишли на мису.  ;) Ако ми не верујете, само прочитајте како су прошли Сефарди или шпански муслимани који нису протерани, тј. који су одлучили да остану у завичају.

С друге стране, дан укидања Отоманске Империје није баш неки разлог за славље, јер је геноцидну политику отоманске државе из 20. века (према Јерменима 1915, али и Грцима, Асирцима и осталим немуслиманским мањинама) само наставила нова Ататуркова Република Турска прогоном и масакром великог броја малоазијских Грка 1922-23, а затим докусуривањем преосталих цариградских Грка у Истанбулском погрому 1955. године. Да смо којим случајем били под влашћу Ататуркове "демократске" Турске, мислим да би горе прошли него под Османлијама - они који не би били протерани у масовном егзодусу можда не би одмах прешли у ислам, али би били језички и културно асимиловани у Турке, јер су за разлику од Османлија Ататуркисти били и остали тешки националисти, а може се слободно рећи и - шовинисти. Ердоганова Турска, по мени, представља "ђаволски" микс ататуркистичког национализма и неоосманизма, као и исламског фундаментализма.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #11 послато: Новембар 01, 2017, 03:52:25 поподне »
С друге стране, дан укидања Отоманске Империје није баш неки разлог за славље, јер је геноцидну политику отоманске државе из 20. века (према Јерменима 1915, али и Грцима, Асирцима и осталим немуслиманским мањинама) само наставила нова Ататуркова Република Турска

Ма, Ниџо, ја се то мало шалим с неким нашим турконосталгичарима...
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #12 послато: Новембар 01, 2017, 03:54:05 поподне »
Истражујући неке изворе данас, нађох један исечак из те лепе прошлости, који сликовито описује какве су прилике биле:

« Последња измена: Новембар 01, 2017, 03:55:46 поподне Nebo »
"Наша мука ваља за причешћа"

На мрежи НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #13 послато: Новембар 01, 2017, 04:47:13 поподне »
Ово горе је карактеристичан догађај из времена када је већ наступила самовоља локалних обласних господара (1733. година). Што се тиче 16. и 17. века, на памет ми пада Синан-пашино спаљивање моштију Св. Саве на Врачару 1594, мада је то била одмазда због Банатског устанка Срба, тако да се не може сматрати самовољом неког локалног моћника; с друге стране, изградња Синан-пашине џамије у Призрену (није у питању исти Синан-паша као пређашње поменути, већ Софи Синан-паша) почетком 17. века би се можда могла подвести под незаконит поступак, јер је за њену изградњу искоришћен камен са зарушене Душанове задужбине, манастира Св. Архангела. Према султановим законима, није било дозвољено верски објекат хришћанских поданика уништавати ако је он био у употреби, уредно плаћао порез, итд. Према званичној верзији, у Синан-пашино време је манастир био у рушевинама и одавно напуштен и без богослужења, па Синан-паша није прекршио закон тиме што је узимао грађевински материјал одатле за потребе грађења своје џамије; с друге стране, у Средачкој Жупи постоји предање да је Софи Синан-паша лукавством успео да код султана издејствује потпуно рушење манастира кога је користило локално српско становништво, на следећи начин:

Sinan-pasa je bio veoma ucen covek, te je zato nazvan Sofi. Bio je dva puta pomocnik velikog vezira, ucestvovao je u ratovima i bio gubernator Ofena (Peste), te je i Prizren, u administrativnom pogledu, spadao pod njegovu upravu. Tako mu se i dala prilika da porusi tu carsku zaduzbinu. Ukoliko ima istine u predanju, koje se odrzalo u Sredackoj Zupi, on je tu svoju zlu nameru izvrsio na jedan podli nacin, toboze po molbi samih hriscana Sredacke Zupe.

Prokletstvo baceno na Vujice

Sinan-pasa je napisao tuzbu Sultanu, kako se u tome manastiru kriju razbojnici i na putu pored njega za Sredacku Zupu, Tetovo i Kacanik, pljackaju i ubijaju putnike, pa se moli za dozvolu da taj manastir porusi. A da bi za taj smer utvrdio istinitost svojih navoda potpisima staresina Sredacke Zupe, on pozove jednu najvidjeniju licnost iz porodice Vujica u selu Lokvici, da mu te potpise pokupi.  Za tu uslugu on obeca Vujicu da ce mu dati (kao) nagradu punu karlicu dukata. (Karlica je bila mera u Prizrenu za merenje zita; iznosila je 25-35 oka zita prema tezini pojedinih vrsta zita; oka - 1280 grama.) Vujic se polakomi na tu nagradu, pa pokupi trazene mu potpise i preda ih Sinan-pasi, a ovaj posalje Sultanu u Carigrad.  Kad je Sultan iz pomenute tuzbe video kakvo ,zlo potize iz manastira', on dozvoli Sinan-pasi da ga porusi.

Tada Sinan-pasa, mesto da nagradi Vujica karlicom dukata, on je karlicu napunio prosom, pa ga je pokrio dukatima. Zbog te prevare ucinjene Vujicu, ostali Srbi stanu koriti Lokvicane sto su ,prodali sv. Arhangela za karlicu prosa'.

Zbog prokletstva koje je baceno na Vujicevu porodicu, kazu da nikad nije imala vise od petorice svojih clanova, pa ni sada (krajem tridesetih godina 20. veka - pr. pr.).

Kad je Sinan-pasa poceo rusiti manastir, onda je cela Sredacka Zupa ustala, napisala tuzbu Sultanu protivu Sinan-pasinog zuluma. I kad je Sultan video kako ga je Sinan-pasa ljuto prevario, on mu posalje svilen gajtan sa naredbom: ,ili da porusi dzamiju i obnovi manastir, ili da se obesi o svilen gajtan, koji je za to dobio'.
Sinan-pasa je radije pristao da se obesi, nego da porusi svoju zaduzbinu i obnovi manastir. 
Od materijala Dusanove zaduzbine Sinan-pasa je sazidao u Prizrenu dzamiju koja se po njegovom imenu zove Sinan-pasina dzamija. Kako se po predanju govori, dzamija je sazidana u obliku kakvoga je bio manastir sa jednostavnim kubetom. 

Ако је ово предање тачно, већ сама чињеница да је један паша морао да се довија и лукавством, лажима и поткупљивањем издејствује рушење једног хришћанског црквеног објекта код султана речито говори о томе да је у то време централна власт била јака и да су се закони морали поштовати. Да је Синан-паша живео током 18. или 19. века, вероватно би само покупио локални башибозук и потпуно разградио цркву и манастир, не питајући било кога за дозволу (на простору Космета је било сличних примера, када су локални арбанашки моћници разграђивали старе српске цркве, од којих је велики број и даље био у употреби, како би градили или џамије или ћуприје преко Ситнице, Лаба, Белог Дрима итд.).
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Бакс

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1678
  • E-V13>A18844>E-CTS11222
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #14 послато: Новембар 01, 2017, 06:04:28 поподне »
Јако Османско царство - добро за живот.
Стагнација и опадање моћи Османског Царства (угрубо, након владавине Сулејмана) - лоше за живот, поготово немуслимана.
"Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #15 послато: Новембар 01, 2017, 08:36:08 поподне »
Ово горе је карактеристичан догађај из времена када је већ наступила самовоља локалних обласних господара (1733. година). Што се тиче 16. и 17. века, на памет ми пада Синан-пашино спаљивање моштију Св. Саве на Врачару 1594, мада је то била одмазда због Банатског устанка Срба, тако да се не може сматрати самовољом неког локалног моћника;

Немојмо замењивати тезе. Не можемо као насиље према Србима у време османске окупације узимати само случајеве кад су то насиље вршили локални моћници, представници турске власти, а не званична турска власт.

Треба ли да оправдамо поступак Синан-паше зато што је он представник званичне турске власти, а као његов одговор на побуну банатских Срба? Је ли то била побуна поданика против њихове државе коју званичник те државе треба да казни? Не, то је била побуна окупираног народа против непожељног окупатора.

Срби никада турску окупацију нису прихватили као неко редовно стање (за разлику, рецимо, од Грка и Бугара и још неких народа), већ као привремено зло против којег су се борили од почетка до краја окупације. Зато, не видим никакву разлику између 15, 16, 17. века и 1733. године, јер, иако је било одређених мирних раздобља (а тај мир је повезан са турским ратовањем на другим странама, а не са неким стабилним поретком у окупираним подручјима, а понајмање пристајањем окупираних Срба на окупацију), свима нам је познато да су Срби користили сваку прилику да се побуне против неприродне окупације. То показује да Срби ни званичну турску власт нису признавали, а још мање локалне силеџије који су ту власт и чињеницу да су њен део користили за личну корист, те да свака репресија те власти (централне или локалне) нема оправдање.

Дакле, самовоља локалних господара или казнене експедиције турске војске – суштински су исти из перспективе окупираног народа. А тај народ је својим односом према насиљу из оба та извора показао да ту разлике нема.

Пресликајмо то на аустријску окупацију 1915-18, или немачку 1941-44, па ће све бити јасније. Окупатор је окупатор, званичан или башибозучки, и без обзира трајала његова окупација три или 300 година.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Свевлад

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1737
  • Аутошовинизам је тешка болест!
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #16 послато: Новембар 01, 2017, 09:25:46 поподне »
Људи из мог краја који памте Аустро-Угарску се углавном нису жалили на њихову власт, а главни разлог је то што их нису давили са порезима а то је  била велика ствар у време кад је владала константна глад.   Кад бих написао како се у мом крају живело до почетка седамдесетих година док није дошла струја сви би мислили да лажем, а у крашким крајевима као што је Буковица се живело још горе због недостатка земље, воде, шуме, пашњака ит.

Кад су дошли комунисти после Другог светског рата и кад су почели да узимају стоку мом прадеди, он је почео да виче "Ајме Фрањо, ајме љута рано" алудирајући на тај начин да је Аустро-Угарска била боља од комуниста, а ови убили бога у њему, једва је остао жив.

Међу народом из мог краја је било јако мало сећања или предања у вези догађаја из времена време турске владавине, ваљда зато што је било давно, сећања на догађаје и времена млетачке владавине је било пуно више.  О периоду под Турцима су људи имали представу углавном кроз народне епске песме, они који су били писмени су читали епске песме на прелима, гувнима или док чувају овце а ови што су били неписмени су слушали, тако да моја мајка памти старије жене које су биле неписмене а које су на памет знале еспске народне песме.
« Последња измена: Новембар 01, 2017, 09:32:58 поподне Свевлад »

Ван мреже Грк

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1104
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #17 послато: Новембар 01, 2017, 09:57:13 поподне »
И у Херцеговини у другом свјетском рату, осим усташа и понекад Нијемаца, најзаступљенија је била Талијанска војска. Они су за разлику од усташа били много блажи према домицијелном становништву. Данас кад се слободно може изнијети мишљење, у односу на вријеме социјализма, многи људи имају теорије да су Италијани били добри и да Срби ( читај партизани) нису требали да нападају њихове једенице. Ја сам мишљења да их је требало нападати, тј. ослободити се било какве окупације. Према томе и Аустро-Угари и Турци су окупатори, а према окупаторима се зна како се  понаша.

Ван мреже Свевлад

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1737
  • Аутошовинизам је тешка болест!
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #18 послато: Новембар 01, 2017, 10:07:04 поподне »
И у Херцеговини у другом свјетском рату, осим усташа и понекад Нијемаца, најзаступљенија је била Талијанска војска. Они су за разлику од усташа били много блажи према домицијелном становништву. Данас кад се слободно може изнијети мишљење, у односу на вријеме социјализма, многи људи имају теорије да су Италијани били добри и да Срби ( читај партизани) нису требали да нападају њихове једенице. Ја сам мишљења да их је требало нападати, тј. ослободити се било какве окупације. Према томе и Аустро-Угари и Турци су окупатори, а према окупаторима се зна како се  понаша.

У Далмацији је војвода Ђујић у сарадњи са Италијанима спасио много Срба.
Баба ми је причала да су Италијани били добри према локалном становништву а поготово према деци, каже да су давали деци храну.
Једног мог даљег рођака је одвео италијански војник у Италију уз договор са родитељима, тај мој рођак је живео у Милану и умро је пре неколико година.

Прадеда  (отац од очеве мајке) је знао италијански и био је преводилац Италијанима, а пред крај рата је отишао са Ђујићем и завршио у Енглеској. где је живео до смрти.

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Етнолог
  • *****
  • Поруке: 2334
  • R1b>Z2705>BY200954
Одг: Свакодневни живот у Османском царству
« Одговор #19 послато: Новембар 01, 2017, 10:46:06 поподне »
Свевлад је заиста непоновљив! Одошмо сад на Италијане.