Аутор Тема: Православна Енглеска  (Прочитано 13973 пута)

На мрежи aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Православна Енглеска
« послато: Мај 27, 2016, 11:59:41 пре подне »
У оквиру теме "Моја колекција" а писало се о исламизацији-вјерским питањима, појавио се један интересантан податак о "православном краљевству Енглеска".  То је нешто што о чему у том тренутку нисам знао ништа.

Историјски контекст је следећи: Године 1066. у бици код Хејтингса Виљем Oсвајач, понекад називан и " Виљем Копиле", који је полагао право на енглеску круну након смрти краља Едварда Исповједника, поразио је, како се то у историјским изворима наводи последњег англосаксонског караља, Харолда II односно Харолда Годвинсона. Тиме је утемељена власт Нормана у Енглеској, који су представљени као ударна песница Римске Курије, у овом случају папе Александра II (свјетовно име Anselmo da Baggio).

Виљем Освајач је исте године 25. децембра у Вестминстерској опатији крунисан за краља Енглеске. То је био почетак "замршених" енглеско-француских односа, који је су коначно разријешени тзв. "стогодошњим ратом 1453. године (Јованка Орлеанка). Пошто су еглески краљеви изгубили своје посједе у Француској, то је фактички био почетак оријентације Енглеске према мору (заокружено поразом Велике армаде а крајњи резултат Б. Империја), али и изолације у односу на континенталну Европу, што се посредно односило и на вјерска питања.

Наиме у "рату ружа" (1455-1485), након изумирања Плантаженета (сви смо гледали филм о Робину Худу и добромРачарду Лавље Срце насупрот злом брату Џону- Јован без земље), као побјдник је изашла породица Ланкастер, чија су побочна грана велшка породица Тјудор. Мада сам и даље резервисан у погледу православног карактера Енглеске до 1066. године, овдје ме је нешто "заголицало".

У историји најпознатији Тјудор је Хенри VIII (1491. — 1547.) Краљ је познат као велики егоцентрик, апсолутиста, али и "сладострасник". Наравно, његови многобројни бракови (прва супруга изразито католичка принцеза Каталине од Арагона- шпанска грана Хабзбурговаца) у намјери да обезбиједи мушког наследника ниси били једини разлог да вјерског раскида са Римом (забрана развода).

Било како било наведени владар је оснивач Англиканске цркве и спровео ја како се то у историји наводи тзв. "владарску реформацију". После кратке епизоде са његово кћерком "Крвавом-Блади Мери", ове тековине је учврстила друга кћерка из брака са Аном Болен Елизабета I Тјудор.

Као разлог зашто је реформација у Енглеској успјела, обично се наводи њена изолованост у односу на копнену Европу. Но, има ту нешто можда и друго што сеже у "дубљу прошлост". Овим дијелом завршаван (опростите ми на опширности) историјски приказ.

У оквиру расправе на форуму о теми су Радон и Синиша понудили следеће линкове. Напомињем да се подаци о ортодоксији Харолда и Варјага, јаваљју у енглеској варијанти Википедије.

Линкове се налазе овде, овдеовдеи овде.

Додао бих још и , а зашто у наставку који слиједи.

На мрежи aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #1 послато: Мај 27, 2016, 12:59:14 поподне »
Нставак!

Када са наишао на  овај форум добио сам могућност да "скинем" овај

Аутор је извјесни Владимир Мос, чија се биографија може наћи овдје.

Укратко аутор је рођен као Anthony Moss у Лондону 1949. као син британских дипломата. Његов отац је преузео дипломатску службу у Београду 1952. године, гдје је Владимир похађао исновну школу до 1955. године. Да скратим 15. фебруара 1974. године придружио се Московској патријаршији у Лондону и крстио се,  постао православац, 18. априла 1976. године.

Написао је књигу "THE FALL OF ORTHODOX ENGLAND - The Spiritual Roots of the Norman Conquest, 1043-1087", и ту сам нашао податке који су се нашли на "нашем форуму".

За почетак уводни дио:

"On October 14, 1066, at Hastings in southern England, the last Orthodox king of England, Harold II, died in battle against Duke William of Normandy. William had been blessed to invade England by the Roman Pope Alexander in order to bring the English Church into full communion with the “reformed Papacy”; for since 1052 the English archbishop had been banned and denounced as schismatic by Rome. The result of the Norman Conquest was that the English Church and people were integrated into the heretical“Church” of Western, Papist Christendom, which had just, in 1054, fallen away from communion with the One, Holy, Catholic and Apostolic Church, represented by the Eastern Patriarchates of Constantinople, Alexandria, Antioch and Jerusalem. Thus ended the nearly five-hundred-year history of the Anglo-Saxon Orthodox Church, which was followed by the demise of the still older Celtic Orthodox Churches in Wales, Scotland and Ireland."

Дакле укратко. Дана 14. октобар 1066. године, у Хастингсу у јужној Енглеској гине последњи православни краљ Енглеске, Харолд II, у борби са војводом Вилијамом од Нормандије. Вилијам бива благословен од римског папе Александра да изврши инвазију на Енглеску у циљу да приведе енглеску цркву у заједницу реформисаног папства. Године 1052. (двије године прије "велике шизме") енглеског архиепископа је прогнао и осудио римски папа као отпадника.
 
Прочитао сам отприлике "десетак" страница, и уколико се неко јави на ову тему, не би било лоше да наведе број странице.


На мрежи aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #2 послато: Мај 27, 2016, 01:13:44 поподне »
Нaставак!
Када са наишао на  овај форум добио сам могућност да "скинем" овај  рад

С обзиром да сам мало закомликовао са "овај" и "овдје" (Амиго  :D) опредијелићу су зе класичну варијанту.

Владимир Мос се може "скунути" овдје:

http://www.orthodoxchristianbooks.com/downloads/305_THE_FALL_OF_ORTHODOX_ENGLAND.pdf).


Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #3 послато: Мај 27, 2016, 03:13:16 поподне »
Не знам колико је форумашима позната блсикост србске и англиканске цркве за време Првог светског рата. Наиме, англиканци су тада србском свештенству избеглом у Британију уступили неке своје храмове за богослужења. Током свог боравка у Енглеској 1915. године, где је пошао да апелује за помоћ србској војсци у избеглиштву, свети владика Николај Велимировић је много радио на приближавању две цркве. При чему, то није било приближавање у овом данашњем екументистичком смислу (које никако није добро), већ је Англиканска црква под утицајем светог Владике почела да нагиње ка православљу. Чак су вођени озбиљни разговори о духовном уједињењу две цркве на православним начелима. Један од аргумената био је управо и овај о снажној православној пракси, нарочито монашкој, у Енглеској до норманских освајања (као и, треба рећи, данас ватрено католичкој Ирској, и знатно касније; Ирци су у каснијим вековима постали ватрени католици управо због опонирања енглеским протестантским господарима).

Англиканизам не признаје власт римског папе, тако да би његов пут ка враћању у православље био далеко лакши него што би то био случај са римокатолицима. Међутим, по окончању рата, све је то спласнуло. Остало је на нивоу неких личних пријатељстава светог Владике и англиканског клира. Међутим, краткотрајни боравак и нешто дужа мисија светог Николаја оставила је каквог таквог трага, тако што је тада један (мали, наравно) број англиканских свештеника, теолога и обичног народа тада и касније прешао (вратио се) у православну веру. Исто се догодило и у Америци, где је свети Владика боравио 1915. и 1916. године.

Да би, ето, столеће касније англиканци потпуно застранили, толико да су почели и жене да производе у „свештенство“.
"Наша мука ваља за причешћа"

На мрежи aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #4 послато: Мај 27, 2016, 04:07:31 поподне »
Један од аргумената био је управо и овај о снажној православној пракси, нарочито монашкој, у Енглеској до норманских освајања (као и, треба рећи, данас ватрено католичкој Ирској, и знатно касније; Ирци су у каснијим вековима постали ватрени католици управо због опонирања енглеским протестантским господарима).

Ово је добар правац размишљања. Једно вријеме сам се бавио мишљу да покренем тему о реду "Василијанаца". Укратко монаштво као такво свој развони пу је започело на Истоку, а у каснијем периоду, на подручју Јужне Италије, коју су до доласка Нормана држала Византија, је директно утицао на Бенедиктинце.

У том контексту у уводном дијелу се поменуте Celtic Orthodox Churches in Wales, Scotland and Ireland. што још треба истражити. Констатација да су данас Ирци горљиви католици, је потпуно тачна и у директној вези са продором Енглеске на ово острво. а то је урадио већ Виљем Освакјач, а завршио Виљем III Орански. Одатле "оранжисти" у сјверној Ирској.

У том смислу сам мало погледао The Liturgy and Ritual of the Celtic Church, па нађох следеће. Одамх се ограђујем да нисам извршио темељнију провјеру, али да је монаштво било порисутно стоји. Обратити пажљу на Eastern pilgrims.



Мало и овези коју Владимир Мос успставља са Коптском црквом (монофизитска као и Јерменска, Грузијска итд)



Други правац би требао бити чињеница да је Мстислав Владимирович, заправо био унук Харолда II преко његове кћерке Гите, а син великог кијевског кнеза Владимира Мономаха. Дакле веза су Рјриковићи, Варјази, утемељивачи прве руске државе.

Ево још једног цитата Владимира (немам времена да преводим, а који се односи на св. Колумбана. Руска Википедија каже да је папа Иван Павле II званично одобрио да буде заштитник мотоциклиста.

"However, the period 664-768 was an uncharacteristic interlude in the otherwise glorious history of the Welsh Church and of the Celtic Church in general. Much more characteristic of their attitude to the Orthodox Faith was the bold and uncompromising, but by no means self-willed or schismatic behaviour of the Irish Saint Columbanus of Luxeuil"

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #5 послато: Мај 28, 2016, 04:10:51 поподне »
Не знам колико је форумашима позната блсикост србске и англиканске цркве за време Првог светског рата. Наиме, англиканци су тада србском свештенству избеглом у Британију уступили неке своје храмове за богослужења. Током свог боравка у Енглеској 1915. године, где је пошао да апелује за помоћ србској војсци у избеглиштву, свети владика Николај Велимировић је много радио на приближавању две цркве. При чему, то није било приближавање у овом данашњем екументистичком смислу (које никако није добро), већ је Англиканска црква под утицајем светог Владике почела да нагиње ка православљу. Чак су вођени озбиљни разговори о духовном уједињењу две цркве на православним начелима. Један од аргумената био је управо и овај о снажној православној пракси, нарочито монашкој, у Енглеској до норманских освајања (као и, треба рећи, данас ватрено католичкој Ирској, и знатно касније; Ирци су у каснијим вековима постали ватрени католици управо због опонирања енглеским протестантским господарима).

Англиканизам не признаје власт римског папе, тако да би његов пут ка враћању у православље био далеко лакши него што би то био случај са римокатолицима. Међутим, по окончању рата, све је то спласнуло. Остало је на нивоу неких личних пријатељстава светог Владике и англиканског клира. Међутим, краткотрајни боравак и нешто дужа мисија светог Николаја оставила је каквог таквог трага, тако што је тада један (мали, наравно) број англиканских свештеника, теолога и обичног народа тада и касније прешао (вратио се) у православну веру. Исто се догодило и у Америци, где је свети Владика боравио 1915. и 1916. године.

Да би, ето, столеће касније англиканци потпуно застранили, толико да су почели и жене да производе у „свештенство“.

Интересовање за православну Европу до папског пада, било је присутно међу многим православним оцима  који су имали западњачко поријекло. Већ сам поменуо оца Ендрјуа Филипса из Руске Цркве у Енглеској, а вриједно је поменути и великог православног духовника, аутентичног Американца, оца Серафима Роуза, кога је нарочито интересовало галско монаштво првих вијекова.

Треба направити јасну разлику између потребе православних Запада да нађу своје хришћанске, православне коријене и везу са светима првих вијекова и актуелне екуменистичке праксе присутне код појединих православних архијереја (у чему српски на жалост предњаче).

Рад и писање оца Серафима Роуз, који је ученик Светог Јована Шангајског и Сан-Францисканског, веома је често на удару разних "православних" модерниста и реформиста за које је папа "свети отац".
Једна је ствар враћање Запада православним коријенима, а друга је екуменистичко уједињавање на секуларним основама.

Изненадио сам се кад сам скоро на Новом Стандарду видио објављено једно давно писмо оца Серафима. Свака част Стандарду на објави.

http://www.standard.rs/istorija/34720-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B0%D0%BE%D1%86%D1%83-%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D0%B0-%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B0
« Последња измена: Мај 28, 2016, 04:19:08 поподне Синиша Јерковић »

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #6 послато: Мај 28, 2016, 11:53:20 поподне »
Треба направити јасну разлику између потребе православних Запада да нађу своје хришћанске, православне коријене и везу са светима првих вијекова и актуелне екуменистичке праксе присутне код појединих православних архијереја (у чему српски на жалост предњаче).

Једна је ствар враћање Запада православним коријенима, а друга је екуменистичко уједињавање на секуларним основама.

Једини исправни екуменизам био би кад би се сви отпали од једне свете апостолске Цркве вратили у окриље исте. Све остало је лаж и обмана.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #7 послато: Мај 29, 2016, 10:51:37 пре подне »
Интересовање за православну Европу до папског пада, било је присутно међу многим православним оцима  који су имали западњачко поријекло. Већ сам поменуо оца Ендрјуа Филипса из Руске Цркве у Енглеској, а вриједно је поменути и великог православног духовника, аутентичног Американца, оца Серафима Роуза, кога је нарочито интересовало галско монаштво првих вијекова.

Треба направити јасну разлику између потребе православних Запада да нађу своје хришћанске, православне коријене и везу са светима првих вијекова и актуелне екуменистичке праксе присутне код појединих православних архијереја (у чему српски на жалост предњаче).

Рад и писање оца Серафима Роуз, који је ученик Светог Јована Шангајског и Сан-Францисканског, веома је често на удару разних "православних" модерниста и реформиста за које је папа "свети отац".
Једна је ствар враћање Запада православним коријенима, а друга је екуменистичко уједињавање на секуларним основама.

Изненадио сам се кад сам скоро на Новом Стандарду видио објављено једно давно писмо оца Серафима. Свака част Стандарду на објави.

http://www.standard.rs/istorija/34720-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B0%D0%BE%D1%86%D1%83-%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D0%B0-%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B0
Наша епархија је на удару критика и оптужује се за екуменизацију а у њој су радови Серафима Роуза јако популарни, Редовно се објављују у Видослову, чак је његов Манастир у Орегону данас под патронатом Западно-америчке епархије која је опет под утицајем Захумско-херцеговачке епархије. највише захваљујући монаштву из Херцеговине.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #8 послато: Мај 29, 2016, 12:14:15 поподне »
Наша епархија је на удару критика и оптужује се за екуменизацију а у њој су радови Серафима Роуза јако популарни, Редовно се објављују у Видослову, чак је његов Манастир у Орегону данас под патронатом Западно-америчке епархије која је опет под утицајем Захумско-херцеговачке епархије. највише захваљујући монаштву из Херцеговине.

Таква пракса није изузетак да се неко слави, али да се суштина његовог учења потискује или омаловажава. Случај св. Јустина Ћелијског је још очитији. Исти они који су св. Јустина прогласили светитељем, претходно су са Богословског факултета избацили његову догматику.

Тако и ово што ти пишеш. Можда и објављују оца Серафима у Видослову, али главни духовни ауторитет у херцеговачкој епархији,владика Атанасије Јевтић за писање  о.Серафима каже:

"Priredio" je on do sada desetak manjih i većih po formatu, a po mentalitetu istovetnih, knjiga /u tzv. "Obrazu Svetačkom", gde su on i J. Srbulj neprikosnoveni autoriteti/, u kojima se uglavnom nekritički prevodi i još nekritičkije komentariše, mahom sa engleskog i ruskog, mnogo šta spornog sadržaja i kvaliteta, od Serafima Rouza do Aep. Averkija, i gde su prezentirana zbrkana, haotična, a negde i direktno nepravoslavna shvatanja (npr.: Averkijeve tvrdnje da se "može i treba za vreme Liturgije koristiti Molitvenik sa ličnim molitvama"; ili "ne služiti sa Grcima koji imaju novi kalendar"; ili sporni stavovi Rouza o "zagrobnom životu"; ili direktno antikanonske tvrdnje V. Dimitrijevića: da se može, i treba, "postiti u Subotu"! - dakle kao Latini; ili "klečati u Nedelju"!)." Из текста Liturgijski mir i jedinstvo u našoj Crkvi /+Episkop Atanasije (Jevtić)/

Отац Серафим се наслањао на традиционално, руско богословље и критички је писао о "обновљенцима" из Париског института светог Сергија, духовним учитељима наших екумениста, којих су перјанице, правилно си то примјетио, управо у епархији Захумско-херцеговачкој, али не само у њој.




Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #9 послато: Мај 29, 2016, 12:53:24 поподне »
Таква пракса није изузетак да се неко слави, али да се суштина његовог учења потискује или омаловажава. Случај св. Јустина Ћелијског је још очитији. Исти они који су св. Јустина прогласили светитељем, претходно су са Богословског факултета избацили његову догматику.

Тако и ово што ти пишеш. Можда и објављују оца Серафима у Видослову, али главни духовни ауторитет у херцеговачкој епархији,владика Атанасије Јевтић за писање  о.Серафима каже:

"Priredio" je on do sada desetak manjih i većih po formatu, a po mentalitetu istovetnih, knjiga /u tzv. "Obrazu Svetačkom", gde su on i J. Srbulj neprikosnoveni autoriteti/, u kojima se uglavnom nekritički prevodi i još nekritičkije komentariše, mahom sa engleskog i ruskog, mnogo šta spornog sadržaja i kvaliteta, od Serafima Rouza do Aep. Averkija, i gde su prezentirana zbrkana, haotična, a negde i direktno nepravoslavna shvatanja (npr.: Averkijeve tvrdnje da se "može i treba za vreme Liturgije koristiti Molitvenik sa ličnim molitvama"; ili "ne služiti sa Grcima koji imaju novi kalendar"; ili sporni stavovi Rouza o "zagrobnom životu"; ili direktno antikanonske tvrdnje V. Dimitrijevića: da se može, i treba, "postiti u Subotu"! - dakle kao Latini; ili "klečati u Nedelju"!)." Из текста Liturgijski mir i jedinstvo u našoj Crkvi /+Episkop Atanasije (Jevtić)/

Отац Серафим се наслањао на традиционално, руско богословље и критички је писао о "обновљенцима" из Париског института светог Сергија, духовним учитељима наших екумениста, којих су перјанице, правилно си то примјетио, управо у епархији Захумско-херцеговачкој, али не само у њој.
То опет не значи ништа. Нити је руско богословље баш топлика светиња. Шта да радимо ако знамо, узећу само за примјер Служебнике којих у нашој парохији има сачуваних из 15 и 16, вијека, штампаних у Венецији, Цетињу и Горажду који нису у сагласју са каснијим руским Служебницима из 18. вијека на основу којих се у Српској православној  цркви, па и у нашој "екуменистичкој" епархији данас служи. Што се тиче тог екуменизма, шта то значи? Наша епархија има добре односе са дубровачком бискупијом, али са трбињсо-мракањском  и мостарско-дувањском , односи су свакакви, само не идилични.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #10 послато: Мај 29, 2016, 01:32:42 поподне »
То опет не значи ништа. Нити је руско богословље баш топлика светиња. Шта да радимо ако знамо, узећу само за примјер Служебнике којих у нашој парохији има сачуваних из 15 и 16, вијека, штампаних у Венецији, Цетињу и Горажду који нису у сагласју са каснијим руским Служебницима из 18. вијека на основу којих се у Српској православној  цркви, па и у нашој "екуменистичкој" епархији данас служи. Што се тиче тог екуменизма, шта то значи? Наша епархија има добре односе са дубровачком бискупијом, али са трбињсо-мракањском  и мостарско-дувањском , односи су свакакви, само не идилични.

Вуче, није ту ствар у служебницима, требницима или форми већ о суштинским питањима. Руско богословље јесте светиња јер је то богословље светих људи: Светог Серафима Саровског, Светог Тихона Задонског, Светог Јована Шангајског. То православље је природни наставак атонског и египатског монаштва. Свети Јустин Поповић, Свети Николај Велимировић, отац Тадеј, отац Серафим Роуз, продужетак су и директни насљедници те духовне линије.

Духовни коријени наших екумениста су сасвим другачији. Од разочараних руских марксиста, а уз издашну новчану помоћ Рокфелерове задужбине и масона Џона Мота формиран је квазиправославни институт Светог Сергија у Паризу. Ту се уобличила нова јерес новообновљенства,екуменизма, Свјетског Савеза Цркава, односно православља по мјери крајње нехришћанских структура Запада. Кроз наше екуменисте који су се школовали на поменутом Институту и добијали од њега почасне докторате та јерес је постала званична у Српској Православној Цркви ( по чему је наша Црква претекла, чак и оне Цркве које су због јаког америчког политичког утицаја раније кренуле у прилагођавање православља).

То је један жалостан процес расправослављивања Српске православне Цркве. Саосјећам са вјерним народом у Херцеговини, јер у овом тренутку нема превише избора. Тако му је како га је запало.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #11 послато: Мај 29, 2016, 04:41:49 поподне »
Иако је тема "православна Енглеска", с обзиром на последње постове, морам да напишем своје следеће утиске:
Недавно боравих у Требињу. Диван град, диван крајолик, медитеранска клима, повест на сваком кораку, чистоћа и ред какав нисам одавно видео (не само у Београду, него ни било где друго), а о благочестивим, пријатним, добродушним људима да не говорим. Укратко, рекох једном мом колеги - овде је тако лепо, да бих волео ту да живим остатак свог живота.
Оно што ме сневеселило је следеће: никада нигде раније за све ове многе године и деценије свог живота нисам видео оно што видех у Тврдошу и Грачаници на Црквини, у манастирским продавницама. Купих неке ситнице за поклон ближњима и сећање на боравак у овим светињама. На моје запрепашћење, на лепо изрезбареним тисовим крстићима и свим осталим производима беше налепљене самолепљиве налепнице са бар-кодом. Свако ко је мало дубље у Православљу, зна чији је симбол бар-код, а свако ко је читао Откровење Светог Јована Богослова зна о чему говорим. Бар-код залепљен на Крст Господњи!? Чије је то "ремек дело", ко је наложио да се шаствија тако продају верном народу!?
Купих и чувено вино тврдошко. Продавачица боцу гурну у кесу, коју и сад имам код себе, а на којој пише: Подруми Манастира Тврдош д.о.о. Требиње.
Д.о.о.!? Значи подруми у манастиру су предузеће, друштво са ограниченом одговорношћу. Дакле, регистровани код надлежне установе као фирма? До недавно сам опаску једног мог врло побожног пријатеља сматрао за претериваљње. Рече он: то више није Црква, то је индустрија. Па, ако су манастирски подруми "д.о.о.", човек је изгледа био сасвим у праву...
Драги моји Херцеговци, не знам да ли схватате како вам је и какви вас духовно воде, није добро никако. Али, верујем да сте барем тога свесни. Јер, ако јесте, у крајњем исходу, биће добро по душе ваше.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Бакс

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1678
  • E-V13>A18844>E-CTS11222
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #12 послато: Мај 29, 2016, 04:51:41 поподне »
Мислим да бар-кодови нису овде симбол ђавола, нити шта ти ја знам чега, већ мора све што је продато да се откуца, унесе у касу и пријави. У супротном, свака продаја је незаконита. Само то хтедох да кажем, не желећи да улазим у било какву даљу расправу.
"Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #13 послато: Мај 29, 2016, 05:04:36 поподне »
Бакс, где станујеш, у ком граду, месту?
Ако у цркви у Београду могу да купим тамјан или крстић или свећу без бар кода и фискалног рачуна (Црква има посебан статус у том рачуноводственом и пореском погледу), а исто важи и у црквама и манастирима у ЦГ (где често боравим), зашто је у Требињу другачије? Можда сам у заблуди, можда БиХ / Српска имају неке другачије прописе из те области? А манастирски подрум као "д.о.о."? Синиша и Вук су из БиХ, можда они могу ово разјаснити?
То што ти мислиш о бар-коду је једно, а оно што он заиста представља је можда нешто сасвим другачије. Што се законитости тиче, надам се да си до сад у животу уопште схватио да законе пишу они који су у моћи да их пишу и изгласају. Колико су закони заиста законити, дискутабилно је. Легитимитет и легалитет нису исте ствари. Ни ја не желим да улазим у неку даљу расправу око овога. "Ко има очи да види..."
"Наша мука ваља за причешћа"

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #14 послато: Мај 29, 2016, 05:15:22 поподне »
Ко год је шта куповао у било којој цркви или манастиру у Републици Српској, добро зна да сасвим сигурно неће добити фискални рачун и да су црквене финансије ван контроле државних институција. Колико ми је познато једино у Хрватској су вјерске заједнице ПДВ-обавезници.

Ово што пише Небо за бар-кодове на крстићима у епархији захумско-херцеговачкој, заиста не знам о чему се ради. Једино што ми пада на памет јесте могућност да епархија на тај начин остварује неку интерну контролу над својим финансијама.


Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #15 послато: Мај 29, 2016, 05:17:30 поподне »
Ово што пише Небо за бар-кодове на крстићима у епархији захумско-херцеговачкој, заиста не знам о чему се ради. Једино што ми пада на памет јесте могућност да епархија на тај начин остварује неку интерну контролу над својим финансијама.

Веруј, друже, једва одлепих бар-код са крстића...
"Наша мука ваља за причешћа"

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #16 послато: Мај 29, 2016, 05:21:10 поподне »
А што се тиче "доо" то је посебна прича.

И ствари су ту постављене потпуно наопако. О неким ситуацијама је срамота и говорити, али са друге стране није добро ни ћутати.

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #17 послато: Мај 29, 2016, 06:27:11 поподне »
Ствар је у томе да Епархија нема своју дрворезбарску радионицу па крстиће купује. Нећу да будем адвокат Епархије Захумско-Херцеговачке али она без тих послова једноставно не би опстала. Много је Храмова разрушено, много обновљено. Епархија има и своју народну кухињу. Богаташи не дају толике прилоге колико би хтјели да прикажу, а обнове коштају. Затим владика Атанасије је забранио свештеницима да траже новац за своје услуге, забранио је носање таса за прикупљање прилога у црквама током литургије, што је прије било уобичајено.  А вино се у Босни и Херцеговини не може производити, продавати нити извозити без регистрованог предузећа. Вјерујем да од вас нико лично не познаје владике Атанасија и Григорија. Е ја их лично познајем више од двадесет година. Владика Атанасије читав рат је провео у Тврдошу готово на првој линији. Велики дио рата провео је обилазећи, носећи дарове и  причешћујући војнике на првој линији фронта. Љубињском батаљону билећке бригаде током рата епархија је обезбједила осам мјесечних следовања хране заслугом владика Атанасија. Ја сам као ђак избјеглица, а таквих нас је било много три пута од епархије добио финансијску помоћ током 93-94.  Јесте ли можда чули и за један случај педофилије и  малтретирања у Захумско-Херцеговачкој епархији?

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #18 послато: Мај 29, 2016, 07:03:51 поподне »
Ствар је у томе да Епархија нема своју дрворезбарску радионицу па крстиће купује.
А вино се у Босни и Херцеговини не може производити, продавати нити извозити без регистрованог предузећа.

Вуче, ако те добро разумијем, ти кажеш да епархија купује крстиће јер нема своју дрворезбарску радионицу, али да истовремено производи и продаје вино. Занимљиво. Испаде да је технологија производње дрвених крстића изузетно скупа, скупља од производње вина.

Да ли је уопште нормално да се једна епархија бави комерцијалном продајом вина?

Нећу да будем адвокат Епархије Захумско-Херцеговачке али она без тих послова једноставно не би опстала.

Није епархијско да се бави хотелијерством и виноградарством, већ да води бригу о душама вјерних на свом подручју. А што се тиче опстајања и неопстајања епархије захумско-херцеговачке, боље је не вуци ме за језик, јер се бојим да ћу рећи нешто чему на овом форуму није мјесто.
 
Вјерујем да од вас нико лично не познаје владике Атанасија и Григорија.

Познајем их, не може се рећи баш лично, али сам ноћивао у Тврдошу, јео за њиховом трпезом још деведестих. Моје разочарење у оно у шта су се претворили је самим тим још веће.

Јесте ли можда чули и за један случај педофилије и  малтретирања у Захумско-Херцеговачкој епархији?

Да ли то уопште треба да очекујемо у било којој епархији?

Ван мреже Лепеничанин

  • Редакција СДНКП
  • Истраживач
  • ******
  • Поруке: 953
  • R1b
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #19 послато: Мај 29, 2016, 07:46:02 поподне »
Не мешајући се у расправу, преносим топ листу најбољих манастирских вина, са сајта "Башта Балкана":

1. Тврдошко вино - манастир Тврдош

2. Дечанско вино – м. Дечани

3. Вино Филигран и Тамјаника – м. Буково

4. Сопоћанско вино – м. Сопоћани

5. Метохијско вино барик – м. Фенек

6. Манастирско вино и Бермет – м. Каленић, Гледићке планине

7. Mанастирско вино – м. Љубостиња

8. Mанастирско вино – м. Жича

9. Хиландарско вино – м. Хиландар

Мој избор је Филигран Буково  ;)

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #20 послато: Мај 29, 2016, 08:12:48 поподне »
Не мешајући се у расправу, преносим топ листу најбољих манастирских вина, са сајта "Башта Балкана":


Мој избор је Филигран Буково  ;)

Мој избор је да манастири буду манастири, а конобе конобе.

Ван мреже Бакс

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1678
  • E-V13>A18844>E-CTS11222
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #21 послато: Мај 29, 2016, 09:11:04 поподне »
Мој избор је да манастири буду манастири, а конобе конобе.

И манастири морају да се одржавају, а понеки порушени и да се обнављају. То без новца никако не може.
"Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи"

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #22 послато: Мај 29, 2016, 09:14:29 поподне »
И манастири морају да се одржавају, а понеки порушени и да се обнављају. То без новца никако не може.

Манастири се издржавају од прилога вјерника, а не од комерцијалних дјелатности. Ако вјерници не издржавају манастире, онда такви манастири и не треба да постоје.

Ван мреже Бакс

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1678
  • E-V13>A18844>E-CTS11222
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #23 послато: Мај 29, 2016, 09:21:32 поподне »
Манастири се издржавају од прилога вјерника, а не од комерцијалних дјелатности. Ако вјерници не издржавају манастире, онда такви манастири и не треба да постоје.

Не разумем зашто си се толико рабеснео због овога. Продаја вина и осталих сакралних производа је нормална ствар у свим манастирима на свету. То се ради чак и на Светој гори.
"Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи"

Ван мреже Сремац

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 536
  • Y-DNK: I2-PH908>Y81557 / mtDNK: H11a5
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #24 послато: Мај 29, 2016, 09:23:52 поподне »
Ја сам се најпријатније осећао у Манастиру Дужи, заиста срдачно дочекају и радују се сваком посетиоцу. Мало је "забачен", али вреди отићи, потпуно другачија атмосфера него у Тврдошу или Петро-Павловом манастиру, то је барем мој утисак.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #25 послато: Мај 29, 2016, 09:28:56 поподне »
Не разумем зашто си се толико рабеснео због овога. Продаја вина и осталих сакралних производа је нормална ствар у свим манастирима на свету. То се ради чак и на Светој гори.

Уопште се нисам разбјеснио, говорим о овоме сасвим смирено. Овдје говоримо о отварању фирме, регистровању доо да би се продавало вино...При чему је продаја вина на овај начин најбенигнија ствар у епархији о којој је ријеч, али као што рекох не бих даље о осталом, јер мислим да овај форум није мјесто за то.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #26 послато: Мај 29, 2016, 09:34:02 поподне »
Ствар је у томе да Епархија нема своју дрворезбарску радионицу па крстиће купује. Нећу да будем адвокат Епархије Захумско-Херцеговачке али она без тих послова једноставно не би опстала. Много је Храмова разрушено, много обновљено. Епархија има и своју народну кухињу. Богаташи не дају толике прилоге колико би хтјели да прикажу, а обнове коштају. Затим владика Атанасије је забранио свештеницима да траже новац за своје услуге, забранио је носање таса за прикупљање прилога у црквама током литургије, што је прије било уобичајено.  А вино се у Босни и Херцеговини не може производити, продавати нити извозити без регистрованог предузећа. Вјерујем да од вас нико лично не познаје владике Атанасија и Григорија. Е ја их лично познајем више од двадесет година. Владика Атанасије читав рат је провео у Тврдошу готово на првој линији. Велики дио рата провео је обилазећи, носећи дарове и  причешћујући војнике на првој линији фронта. Љубињском батаљону билећке бригаде током рата епархија је обезбједила осам мјесечних следовања хране заслугом владика Атанасија. Ја сам као ђак избјеглица, а таквих нас је било много три пута од епархије добио финансијску помоћ током 93-94.  Јесте ли можда чули и за један случај педофилије и  малтретирања у Захумско-Херцеговачкој епархији?

Одлично се сећам шта је Јевтић радио током рата 90-их, и био његов велики поштовалац. Што каже Синиша, утолико је моје разочарање оним што ових последњих година ради, веће. Не мислим на ЗХ епархију, већ о његовој улози у СПЦ уопште. Није моје да судим, али слушам људе око себе шта мисле о овом другом вашем владики. Општи је утисак да су његово понашање, активности, и многе друге појединости, закључно са аутомобилом којим се вози, - антиреклама која нецрквеним људима даје шлагворт да говоре лоше о Цркви, а многе црквене тера да траже одговоре на неким другим изворима.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #27 послато: Мај 29, 2016, 09:39:02 поподне »
И манастири морају да се одржавају, а понеки порушени и да се обнављају. То без новца никако не може.

Много је случајева да побожни монаси без икаквих средстава дођу у неки запуштени манастир и обнове га (чуо си нпр. за монаха Калиста, па архимандрита Мардарија Шишиовића, итд, а о таквим случајевима у Русији да не говорим). Како, којим средствима? Једноставно, Бог све то уреди. Појави се неки добар имућни приложник, народ скупи средства, поклопе се неке ствари да једноставно све иде глатко.
Тамо где мора да се региструје винарија д.о.о. да би се издржавао манастир и епархија, нема ту много побожности.
"Наша мука ваља за причешћа"

На мрежи aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #28 послато: Мај 30, 2016, 01:19:56 поподне »
Ако смо завршили са енологијом  ;D да наставимо даље са Владимиром Мосом. Успут нисам неки љубитељ вина тачније, с обзиром на то да остала са приложеног списка нисам пробао, гласам за Тврдош  ;)

Дакле аутор у свом "THE FALL OF ORTHODOX ENGLAND", након уводних поглавља, наставља са The Rise of the Heretical Papacy, гдје објашњава узроке "Фотијеве шизме", гдје је чисто теолошка доктрина Аd Filioque, периферни разлог  сукоба а у ствари ријеч је о покушају супремације не само у вјерским, него и свјетовним питањима папе. Он то, с правом назива “imperator-plus-pontifex maximus”.

Да би се то кодификовало,  злоупотребљава  се forged Donation of Constantine, што је историја доказала као фалсификат. На крају поглавља закључује: So a Roman "Pope formally recognised that he had no jurisdiction in the Eastern Church and that the Filioque was a heresy (Свети Дух исходи не само од Оца, већ и од Сина!"

Дрго поглавље је посвећено успону феудализма у Европи, а ту нарочиту пажњу посвећује Каролонизима, тачније крунисању Карла Великог 800. године па севе тамо до до Карла Ћелавог (King Charles the Bald) који је наредио : "ordered all free men to choose a lord"

Ту прави разлику у односу на англо-саксонске краљеве: "By the middle of the eleventh century the whole of Western Europe was caught up in the feudal nexus. The only major exception to the rule was England. “па онда у поглављу "The English Monarchy", након кратког задржавања на краљу Алфреду наставља о Етелстану Славном 924-927) и наследницима:

"There are several indications that the English kingdom modelled itself on Byzantium. Thus King Athelstan  gave himself the Byzantine titles basileus and curagulus.28 Again, in 955, King Edred called himself “King of the Anglo- Saxons and Emperor of the whole of Britain”. And a little later King Edgar is also called basileus et imperator."

Нешто о овоме краљу се може наћи овдје, обратити  пажњу на "British monarch - the titles of Byzantine emperors".

Када сам се заинтеросаво за титулу basileus and curagulus, "налетио" сам на један рад, "King Æthelstan in the English, Continental and Scandinavian Traditions Of the Tenth to the Thirteenth Centuries" од Angela Marion Smith, гдје аутор на страници 52/47 спомиње ову титулу и каже:

"In his earliest charters Æthelstan is named as rex Anglorum or  rex Saxonum et Anglorum,  King of the English or King of the Saxons and the English‘; in the charters for 931 and 934 he is described as totius Brittanniae regni solio sublimatus‘,  raised to the throne of the whole of Britain‘; in the later two, he is given the designations of ‗basileus Anglorum et eque totius Brittanniae orbis curagulus (or gubernator)‘, supreme ruler of the English and guardian (or governor) equally of the whole of the territory of Britain‘. Both curagulus and gubernator, like basileus, are derived from Greek. While gubernator (helmsman) is commonly used of kingship, curagulus is an unusual word in western Latin texts. It is etymologically derived from Justinian‘s κουρακτευω and used in the Codex of Theodosius to describe those responsible for legal and administrative matters in the Byzantine Empire."

Па објашњење: "The adoption of this title depicts Æthelstan as a Byzantine emperor but one who personally controls how the state and its laws are administered."

Рад нисам прочитао до краја, ипак је то 370 страница, тако да је могућност "истргнутог  цитата" могућа. У другом покушају "скидања" појављивала се грешка, али ћу ипак оставити адресу
овдје

Да закључим, коначан суд се не може донијети на основу читања пар страница, тако да ово питање остаје отворено.


На мрежи aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #29 послато: Мај 31, 2016, 03:17:49 поподне »
Не бих хтио да закључим тему, али В. Моса сам прочитао до стр. 116, што значи да су остали само додаци.

Генерални утисак ми је да, с обзиром на његову вјерску опредјељеност, наступа са снажним проправославног становиштем. То доводи у питање његову објективност.
Мржња према папству, посебно Гргуру VII Хилдебранту (клинијевски покрет) и Норманима као "ударној песници папства" је огромна. Нарочито се то односи на Виљеме Освајача, кога редовно назива "William the Bastard".

Ипак има ту занимљивих података.!Кратак преглед:

Стр. 26. Када говори о успону Нормана, почиње са Јужном Италијом (Роберт Гвискард) и папом Лавом IX када ови посатју удрана песница папства у борби против Светог Римског Царства (њемачког). Каже "The Pope legitimised this
robbery", наравно мисли се на отимачину византијских посједа.

Стр. 27. У доказивању православаног карактера Енглеске служи се податком о византисјоком аутократском начину владања у Енглскј за вријеме Едвдара Исповједника и претходника. Он то назива " old-style Orthodox Autocracy"

Стр 41. Тадашњег, како га он назива архиепископа Стиганда, сматра ортодоксним јер није именован од папе, а и Виљем Освајач, као продужена рука папе је одбио да га криунише непризанти бускуп. па онда цитира Франка Барлоуа "Was England aware of Stigand’s incapacity as archbishop, of his suspension from his episcopal office, and of his excommunication?" Претпоставља да је изопштен због шизме.

Аутор нарочито велича енглеске краљеве Едварда Исповједника и Харолда Годвинсона.

Стр. 45. "Питање наслеђа" - наводи да је породица   Едварда Исповједника (није имао наследника братић Едвард Изгнаник) уточиште нашла прво у Ладоги,  Кијеву и н акрају у Угарској. Најинтерсантнија је фуснота 111. на крају странице:
"Also, several Russian historians accept the hypothesis that the ancient Russian monastery of Valaam on Lake Ladoga was founded by British (probably Celtic) monks."

Стр. 58 Мржња према Виљему Освајачу је огромна као љубав према Харолду. Није тачно да је Едвард Исповједник
( васпитан у Нормандији; мајка Ема Норманска а супруга сестра Харолда II) Енглеску Виљему:
"Duke William claimed that the kingdom of England had been bequeathed to him by King Edward. As we have seen, it was to Earl Harold, not William, that the king bequeathed the kingdom on his deathbed."
Едвард Исповједник је  проглашен католички свецем?

Стр. 62. Харолда велича и назива га мучеником (martyr): "The anonymous biographer adds that he was handsome, graceful and strong in body.". Па онда побија неке гласине: "he put away his mistress, the beautiful Edith “Swan-neck. ".

Стр. 65. фуснота 152. саге. Почиње да повезује Скандинавце са варјашком гардом :
"Harald of Norway was married to the Kievan princess Elizabeth - another example of the extensive links between the Varangians of Russia and other parts of North- West Europe."

Стр. 69 говори о открићу мјеста сахране Харолда II:
"However, there is now compelling evidence that a mutilated body discovered in a splendid coffin in Godwin's family church at Bosham on April 7, 1954 is in fact the body of the last Orthodox king of England.163" .

Па онда у фусноти наведена ова адреса, гдје је по мени најближи истини овај навод:
"He is considered by some Orthodox Christians and theologians to be the last Orthodox King of England and a possible passion-bearer, after conspiracy by William the Conqueror and Pope Alexander II to secure a strict Roman Rite over the British Isles, which at the time may not have yet realized the effects of the East-West Schism and still adhered to the Celtic Rite in most areas".

У завршном дијелу "Енглеска дијаспора", аутор почиње да права паралеле између Енглеске након 1066.  и емиграције из Русије након 1917. године. Ту се могу наћи занимљиви подаци.

Стр. 95.
"The great scholar Sir Frank Stenton has discovered that several noble families simply disappeared after the Conquest and they were not all killed at Hastings - they emigrated. It was particularly the young who left to seek a better future elsewhere. In historical terms this emigration is comparable only to the emigration of the Russian elite and nobility in 1917 when confronted by the Bolshevik terror."
 
Стр. 96. наставља о варјашкој гарди и ерлу од Глочестера, уз опаску да није немогуће:

"It is not impossible that he is identical with Siward Barn who had taken part in the Fenland uprising of 1071 with Hereward.
With him sailed two other earls and eight high-ranking nobles. If, at a conservative estimate, we accept the figure of 235 ships and place forty people in each ship, this would indicate an exodus of nearly 10,000 people, and this was only one group - albeit by far the largest - which left these shores after 1066... When they arrived in Constantinople."
.

А онда шлаг стр. 97. Опрезно код ових навода:

One of the names appears as 'Susaco', possibly from 'Saxon'. Another town, situated some 110 miles to the east of the straits of Kerch near the Sea of Azov appears variously as 'Londia', 'Londin' and 'Londina'."

Стр. 110 На волшебан начин се ту нађе и породици Троицки  :D

"For, as Archbishop Hilarion Troitsky said in reply to an American Episcopalian initiative early in the next century: "What happened in 1054 wasa falling away. Who has fallen away is another question; but someone did fall away. The Church has remained one, but either only in the East or only in the West."

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #30 послато: Мај 31, 2016, 08:41:02 поподне »
Браво Ацо и за тему, и за труд да нам овако на тацни донесеш све најважније и најзанимљивије делове ове приче, јер тема ми је запала за око још кад је, мислим Синиша, дотакао се Православља у Енглеској.



Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #31 послато: Мај 31, 2016, 08:49:22 поподне »
Прочитах јутрос ово што је Александар написао и свака част за труд. Мосову књигу прочитао сам не тако детаљно и много раније.
Не сумњам да ту  има и неких претјеривања. У строго еклисијалном смислу и црква Рима је била православна до раскола 1054. године.

Пошто су православни Енглези овако детаљно проучени ;) ваљало би да се мало позабавимо и српским вјерским шарањима тамо овамо у средњем вијеку. Посебно ми је интересантан период краја 13. вијека, Лионска Унија и улога св. Јелене Анжујске и св. краља Драгутина.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #32 послато: Мај 31, 2016, 10:00:11 поподне »
Пошто су православни Енглези овако детаљно проучени ;) ваљало би да се мало позабавимо и српским вјерским шарањима тамо овамо у средњем вијеку. Посебно ми је интересантан период краја 13. вијека, Лионска Унија и улога св. Јелене Анжујске и св. краља Драгутина.

Каква је, по теби, улога Светог краља Драгутина у томе?
Моје је мишљење да је толерантан био (морао бити, због зависног односа према Угарској), али не и наклоњен католичанству.
Кад се узме да му је баба била Млечанка, мајка Францускиња, а жена Мађарица, добро се држао у православној вери.
"Наша мука ваља за причешћа"

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #33 послато: Мај 31, 2016, 10:12:30 поподне »
Каква је, по теби, улога Светог краља Драгутина у томе?
Моје је мишљење да је толерантан био (морао бити, због зависног односа према Угарској), али не и наклоњен католичанству.
Кад се узме да му је баба била Млечанка, мајка Францускиња, а жена Мађарица, добро се држао у православној вери.

Мислим да се ни позиција краља Драгутина, а ни краљице Јелене Анжујске, не може исправно процијенити уколико се не смјесте у историјски контекст периода у ком су дјеловали, а то је био период Лионске уније, када је византијски цар Михаило VIII Палеолог потписао унију са католицима и силом је утјеривао својим православним поданицима. Због тога касније није био ни покопан са православним опелом.

Краљица Јелена је била у преписци са папом и радила је за католичку ствар на Балкану, уосталом рођак јој био један од главних католичких освајача Карло Анжујски , али је веома брзо послије смрти канонизована у православној Цркви и написано јој је житије, мада култ у народу никад није заживио.

Изгледа да папске комбинације са Јеленом и примасом барским нису успјеле, па је одустао од Срба и окренуо се албанском племству подржавајући оснивање католичке анжујске краљевине Албаније.

Не знам да ли се неко од српских историчара бавио одјецима Лионске уније на стање у српској Цркви.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #34 послато: Мај 31, 2016, 10:18:38 поподне »
Мислим да се ни позиција краља Драгутина, а ни краљице Јелене Анжујске, не може исправно процијенити уколико се не смјесте у историјски контекст периода у ком су дјеловали, а то је био период Лионске уније, када је византијски цар Михаило VIII Палеолог потписао унију са католицима и силом је утјеривао својим православним поданицима. Због тога касније није био ни покопан са православним опелом.

Драгутин никада није био у добрим односима са Византијом, вероватно не због Уније, већ због својих односа са Угарском, а можда је то у конкретним историјским околностима било повољно за Цркву.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #35 послато: Мај 31, 2016, 10:30:09 поподне »
http://orthodoxeurope.blogspot.rs/

На овој страници има занимљивих текстова о православном периоду на Британским острвима. Посебну пажњу треба обратити на Ирску, некада један од главних расадника хришћанства у западној Европи.

"Ирска је без сумње била најважнији центар келтског хришћанства. Из ње се хришћанство ширило по Западној Европи, Француској и Немачкој, земљама које су услед владајуће елите германских племена биле махом паганске. Након пада Западног Римског Царства, Ирска је на одређено време постала главни центар хришћанства на Западу... Светлост Ирске је, у том часу (аутор говори о периоду 6. и 7. века), обасјавала читаву Северну и Западну Европу." (Александар Дугин)
"Наша мука ваља за причешћа"

На мрежи aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #36 послато: Мај 31, 2016, 10:43:12 поподне »
Мислим да се ни позиција краља Драгутина, а ни краљице Јелене Анжујске, не може исправно процијенити уколико се не смјесте у историјски контекст периода у ком су дјеловали, а то је био период Лионске уније, када је византијски цар Михаило VIII Палеолог потписао унију са католицима и силом је утјеривао својим православним поданицима. Због тога касније није био ни покопан са православним опелом.

Што се тиче краља Драгутина, о њему се може наћи у овом раду који сте недавно поставили "Опису источне Европе"Descriptio Europae Orientalis (DEO) од непознатог аутора-доминиканског монаха са почетка 14. вијека. Мислим да је страница 38. (на другом рачунару су ми биљешке)

 Све у свему Драгутин је био и остао православни, што га је спријечило да активније укључи у династичке ствари Угарске. Међутим, с обзиром на то да је био зет угарског краља Стефан V Арпадовића, био је прихватљивији за Запад у односу на Милутина. Види се то у DEO чији је аутор веома непријатељски расположен према "омраженом шизматичком краљу Милутину"

Приређивач је био покојни Тибор Живковић, а објавио је Историјски Институт у Београду.

Рецензент је Радивоје Радић.

Када је у питању поријекло Јелене Анжујске, тренутно могу да понудим оно што пише Константин Јиричек у Историји Срба.

Страна 182.

" Тамно је њено порекло. Данило (архиепископ) пише да је Јелена била француског порекла (од рода фрушког), од царске или  краљевске лозе, ћерке славних и богатих родитеља који су је удали за српског краља. Нису празне речи када се ова краљица, као и њена сестра у повељама Карла I и II Анжуанца назива рођаком, као и њена сестра".

Међутим, Јиричек у даљем тексту додаје да сумња у њену генеалошку везу са француским краљевима или латинским царевима у Цариграду (Латинско Царство - (IV крсташки поход), него је доводи у везу са неком француском владајућом господом у Грчкој, која је поријеклом из Шампање или Бургундије. Даље наводи као података да је Јеленина сестра Марија била удата за Анзелма од Шора, који се 1273. спомиње као генерални капетаном Карла I у Албанији.

Чини ми се да у Историји српског народа, том I није детаљније образложено њено поријекло.

На мрежи aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #37 послато: Јун 01, 2016, 02:40:49 поподне »
С обзиром на то да сам похваљен, настављам са другим дијелом Мосове књиге, дакле првим додатком (APPENDIX 1. ST. DAVID OF WALES, THE CELTICCHURCHES AND EASTERN ORTHODOXY)

Искористићу прилику да упутим и критике на свој рачун зато што претходни пост није био најјаснији због грешака приликом куцања (иначе је овај оквир за нас старачким плусом мало "незгодан").

Прва исправка је да је Едвард Исповједник на самрти за свох наследника именовао Харолда II а не Виљема Освајача.
Друга је линк који није радио а тиче се откривене гробнице Харолда II: http://everything.explained.today/Harold_Godwinson/

Дакле, у првом "апендиксу" Владимир Мос развија тезу о Коптском (египатском) утицају у форми монаштва на рану Келтску цркву. Оградићу се да можда нисам најбоље разумио све доказе аутора из простог разлога што ми  "теократске теме" нису тако блиске као историјске. То значи да је читање и превод ишао мало теже. Ипак неспорно је да је његова основна теза Коптска црква-монаштво-исток-православље = рана Келтска црква.

Ово поглавље је од странице 117. до 139.

Аутор у уводном дијелу наводи да је, како то он назива, "феномен Келтске цркве" сасвим јасно истог духа као источно хришћанство. А онда се пита:
"How could such a rare and beautiful flower arise in such an isolated and seemingly inhospitable environment?"

Затим почиње са доказивањем несумњивог утицаја источњачког-коптског монаштва на "Келтску цркву", и то преко Галије, Корнвола, Велса, Шкотске до Ирске. Као доказ наводи и трговачке везе између Британије и Источног Медитерана:
"An interesting later (seventh-century) confirmation of the tin trade with the Eastern Mediterranean comes from the Life of St. John the Almsgiver, Patriarch of Alexandria".

При дну стр.120.  се осврће на археолошка ископавања у тврђави краља Артура у Тинтагелу-Корнвол:
"Extensive evidence for a trade in tin with the Eastern Mediterranean, which was exchanged for the wine and oil essential for the celebration of the Church services, has been discovered during archaeological excavations at Tintagel, “King Arthur’s Castle”, on the North Cornish coast."

Па наставља:
" If Egyptian glassware could reach Cornwall in the third century after Christ, there is no reason why holy men out of the Egyptian desert should not have continued further along the same prehistoric seaway to make landfall in
Ireland. If Egyptian glassware could
."


Интерсантно је да у Корнволу постоји јак покрет за аутономију и признавање статуса мањине
 унутар UK.

Затим говори о целибату, дакле ожењени свештеници као норма у источној цркви било је уобичајено и на Западу:
"The pattern of monastic saints acting as elders to married people that is so familiar to us from the Eastern Orthodox Church was also common in theWest."

А онда на стр. 132. говори о св. Колумбу, који је у другој половини 7. вијека из Ирске пренио хришћанство у Шкотску:"Not long after this, in 574, the Irish apostle of Scotland, St. Columba,consecrated (by laying on of hands rather than anointing) the first Orthodox King of Scotland, Aidan Mor."
Ријеч је о гелској држава на подручју данашње западне Шкотске и сјевероисточне Ирске и краљу Аидану или Аедану, који је по аутору, први православни краљ Шкотске.

Овдје ћу убацити оно што имам и што могу да "пејстујем". Мирослав Брандт, познати фактограф:
"Početkom 2. polovice VI. st. iz Irske je kršćanstvo prenio u Škotsku sv. Kolumbo. Ali kad je odonuda pokušao svoje djelovanje proširiti i prema jugu, na područje između rijeke Tyne i zaljeva Forth Berenicija, gdje su živjeli Angli, sudario se ondje s drugom i u mnogom pogledu drukčijom strujom kršćanskog misionarstva koje je djelovalo na temelju papinske
inicijative iz Rima.
"

А онда сам се на 133. страници први пут упознао са појмом "пелагијанства". Са аријанским хришћанством (Германи га практиковали, несторијанством, манихејством сам знао "понешто" и раније, али о овим НЕ. Ово вјерско учење је добило име по Пелагију (354 - 420/440 - Бикипедија), и ту он види главног противника  Келтске цркве као ортодоксне.
Не штеди ријечи:
"Pelagian heresy was recovering its vigour and obstinacy, implanting the poison of a deadly serpent in the innermost regions of our country".

У закључку (стр. 137) аутор приповједа о посјети патријарха Александрије, Јерусалима и Антиохиије, заједно са кијевским митрополитом Антонијем, који су у јулу 1920. године посјетили Цркву св. Давида у Велсу. Ту сам се сејетио Небиног линка који говори о православаној заједници у Ирској. Аутор је очигледно близак са Руском православном црквом.

Закључује са св. Давидом, заштитнико и свецем Велса, за кога каже:
"St. David, with his astonishing life so redolent of the feats of the Eastern monastic saints and strong links with the Eastern Church of his day, was perhaps the most vivid witness."

Нећу још дуго :D Остају још додаци о краљу Алфреду и о "отпадању" Запада од светог православља.

Успут давно сам прочитао рад, што значи да се не сјећам свих детаља, о везама српских владара са папама из Авињона. Мој утисак је, што није непознато, да је дипломатија итекао била присутна на двору Немаљића, али да никад нису помишљали да напусте правословну вјеру, а нарочито своју СВЕТУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ.

Све је то било тактизирање!


Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #38 послато: Јун 01, 2016, 02:55:34 поподне »

Успут давно сам прочитао рад, што значи да се не сјећам свих детаља, о везама српских владара са папама из Авињона. Мој утисак је, што није непознато, да је дипломатија итекао била присутна на двору Немаљића, али да никад нису помишљали да напусте правословну вјеру, а нарочито своју СВЕТУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ.

Све је то било тактизирање!

Да, Немањићи су напатили папе, чинили су се увијек као лак плијен на дохват руке, али у задњем трену су измицали. Као да је постојала, од првих до посљедњих Немањића, јасна концепција односа са Папством, која би се могла описати једном ријечју: поигравање.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #39 послато: Јун 01, 2016, 03:27:36 поподне »

А онда сам се на 133. страници први пут упознао са појмом "пелагијанства". Са аријанским хришћанством (Германи га практиковали, несторијанством, манихејством сам знао "понешто" и раније, али о овим НЕ. Ово вјерско учење је добило име по Пелагију (354 - 420/440 - Бикипедија), и ту он види главног противника  Келтске цркве као ортодоксне.
Не штеди ријечи:
"Pelagian heresy was recovering its vigour and obstinacy, implanting the poison of a deadly serpent in the innermost regions of our country".

Александре, кад си већ поменуо Пелагије, сјетих се посљедњег филма о краљу Артуру из 2004. гдје су настојали да се држе "историјских" истина о краљу Артуру. У том филму је Артур приказан као симпатизер Пелагија, а званични хришћански бискуп у прилично негативном контексту.

Постоји прилична тенденција код новијих филмова на западу да се старе јереси приказују у позитивном свјетлу, а званична Црква у негативном (Да Винчијев код, Агора и др.)

На мрежи aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #40 послато: Јун 02, 2016, 03:17:16 поподне »
Овим прилогом би закључуо приказ књиге Владимира Моса "The fall of Ortodox England". Ријеч је о последња четири додатка:

1. KING ALFRED THE GREAT, THE ENGLISH DAVID
2. WHEN DID THE WEST FALL AWAY FROM HOLY ORTHODOXY?
3. A SERVICE TO ALL SAINTS OF THE BRITISH ISLES
4. SERMON IN PRAISE OF THE BRITISH SAINTS

Покушаћу да будем што сажетији.

1. Писац је посвећени православац и и зато дивљењем приповиједа о англосаксонским краљевима до доласка Нормана 1066. године који су, по њему, као ударна песница папинства затрли православне коријене у Енглеској.

То се нарочито односи на краља Алфреда Великог (871-899).
Овај дио почиње биографијом Алфреда Великог, кога назива "римским конзулом", и за кога наводи да је био образован и гост папе Лава IV. (Anglo-Saxon Chronicle)
Затим праве паралеле између краља Алфред, предвиђајући његову будућу величини и Каролинга, за чије Царство наводи:
 "Carolingian empire with which the papacy was officially linked would soon collapse," ,
a за Енглеску каже: "the land of the angels”, as Pope Gregory I had called England."

Дакле, папа Лав IV je примио младог Алфреда да  би га придобио за Рим јер је предвиђао скору пропаст Каролинга. Додао бих да је Верденским диобом 843. године Франачка подељена на три независне краљевине.

А онда у наставку "Дивљи вепар" наставља са голирификацијом краља Алфреда који је након смрти браће и побједе над Викинзима својом мудрошћу успио да обједини цијелу нацију. На страници 143. наводи податак да је одбио да напусти земљу, а овом одлуком је вјероватно спасио православље "and this decision probably saved English Orthodox civilization"., па наставља ускоро су  дански насељеници постали ортодоксни хришћани у великом броју: "Soon the Danish settlers in England were becoming Orthodox Christians in large numbers."

На стр. 146. се говори о великодушности према Келтима, који се послије једног вијека враћају православљу, од кога су отпали због мржње према Енглезима:
"He was also very generous towards the Celts, who had only recently returned from a century-long schism from the Orthodox Church because of their hatred of the English."

Завршава са Алфредовим сином Едвардом (Старији) и унуком Етелстаном (Сјајни) који је узео тутулу  василеуса:
"Аfter which he appropriated to himself the Byzantine titles of basileus and curagulus of the whole of Britain."

У закључку додатка наводи краљ Алфер се упокојио 26. октобра 899. године и свом стилу наставља:
"In Western Orthodox history, only King Alfred and Charlemagne among rulers have been accorded the title “the Great”. But Alfred deserves the title much more than the heretical Charlemagne. Thoroughly Orthodox in faith (the Filioque found no place in English churches in his reign)."

Карактеристично за енглеско-француски односе.

2. Када је запад отпао од светог православља. Е овдје је најкарктеристичније његово мишљење о Фрањи Асишком, оснивачем фрањеваца, кога не зове светим, него "madman" Francis of Assisi". Бави се у овом поглављу са символом вјере Filioque,  па наводи:
"West had in fact fallen into heresy well before 1054 through acceptance of the Filioque heresy.", да би завршио са IV крсташким ратом:
 "West cannot be considered to have lost grace completely until the Fourth Crusade of 1204.", дакле освајањем Констаниполиса од стране крсташа.
Стр. 152 је посвећена Едварду Мученику (962-978) чије су реликвије врећене Руској православној цркви, па онда мало руског:
"В 1982 году мощи Эдуарда были переданы Русской православной церкви заграницей, которая поместила их в церкви Святого Эдуарда Мученика при кладбище Бруквуд в графстве Суррей. После воссоединения РПЦЗ и Русской православной церкви находится под юрисдикцией «Синода противостоящих."

За Filioque није баш сигуран да ли се "практиковала" у Енглеској: "may or may not have been in common use in England.", али ипак закључује: "The Filioque did not become an issue in England until the time of Anselm of Canterbury in about 1100."

3. Службу свим свецима Енглеске исказује своју приврженост Руској православно цркви и додаје да су монге реликвије уништене уз спомињање "мачева": "the relics of many of the saints were destroyed, and Roman Catholicism was imposed on the British peoples at the edge of the sword."

4. Пети додатак је сажетак ранијиг писања и још једна потврда православља аутора и изузетно поштовања Руске православне цркве уз спомињање британских светаца: "Оur faithfulness to the British saints is a criterion of the
correctness of our struggle in Orthodoxy."

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #41 послато: Јун 02, 2016, 03:49:07 поподне »
Александре, хвала још једном на овако исцрпном и квалитетном приказу.


На мрежи aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #42 послато: Јун 02, 2016, 03:50:52 поподне »
Александре, хвала још једном на овако исцрпном и квалитетном приказу.

Убудуће може Ацо. Тако ме зову од рођења.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #43 послато: Јун 02, 2016, 08:04:33 поподне »
2. Када је запад отпао од светог православља. Е овдје је најкарктеристичније његово мишљење о Фрањи Асишком, оснивачем фрањеваца, кога не зове светим, него "madman" Francis of Assisi".

Фрањо Асишки се код православних често наводи као примјер погрешно схваћеног монашког живота код католика.

О Фрањи Асишком је о.Серафим Роуз написао:

"Најбољи примјер ове нове светости је сам живот римокатоличког светог Фрање Асишког (упокојио се 1226. г.)
Он осликава романтично доба витештва у коме је био рођен. Један је историчар написао: "Сво његово подвижништво често је било прекривено велом фантазија"

Тако, он се "удвара" госпи Сиромаштва као да је она стварна особа, а окружен је и другим персонификацијама- Сестром Смрћу, Братом Сунцем-стварајући један потпуно изоловани свет, изолован од свете трезвености истинског монаштва.

Разлози се могу тражитиу лошим манастирима око њега, али ово не оправдава његово измишљање неког новог, непостојећег монаштва и "правила сиромаштва", као да сиромаштво већ није било опште правило живота монаха. Себи и својим следбеницима даје нова имена: они се једноставно  нису могли звати само монаси, већ "асишки грешници" и "Божји појци". Запад је имао богату традицију православног монаштва-светог Јована Касијана, светог Венедикта и друге- које је Фрања могао узети за своју сигурну основу. Уместо тога, Асишки се одлучује да прикује своје становиште за дух тог времена. Премда се његове побуде заснивају на Светом Писму, "Раздај све па пођи за мном"...-исходу мањка садржај, предање истинског хришћанства, и то одводи многе до прелести.

Постоји догађај у његовом животу, када је јео месо за време болести. (Опште је правило да се монаси уздржавају једења меса; у изузетним случајевима слабог здравља допуштено је разрешење. монах би се после тога исповедио, премда то није смртни грех.) Уместо да скрушено призна своју слабост, и исповеди је, он излази пред братију и наређује двојици својих следбеника да проспу пепео на његову главу и да га воде на конопцу пред гомилу људи. Он скреће пажњу на свој грех глуматајући понизност: "Сматрате не свецем, а ја сам јео месо када сам био болестан" изигравајући светога човека који мора да изађе пред људе сав чист. Узрок ове "светости" је -гордост.

Такође, пре примања наводних "рана христових" (стигмата), Франсис се молио да га снађу патње којим је Христос патио у својој души и Своме телу: "Да сам, што боље осетим, свим својим бићем, ту неограничену Љубав којом ти гориш, о, Сине Божији, која је била узрок твог трпљења тако многих мука за нас грешне". Ово није духовна тежња, већ трагање за телесним доживљајима, и велика гордост у намери да се доживи осећање Бога. А, после примања стигмата, осећао се потпуно "преображен" у самог Исуса Христа што се једино може назвати светогрђем. Касније, његови следбеници су га чак звали "нови христос". Владика игњатије Брјанчанинов цитира његов животопис "да када се Фрања упокојио, и отишао у Рај, код Бога, Бог грлећи га није зано ко је већи, Фрања или Његов Син"!"

Дакле иако нам се на први поглед Мосова ријеч "madman"чини прејаком видимо да ранији православни аутори нису били далеко од те констатације. У крајњем случају су га схватали као монаха који је прелешћен (преварен од ђавола).

Нажалост, општи екуменистички курс наше Цркве, оставља и овакаве писане трагове гдје се Фрањо Асишки ставља у раван са Светим Савом. Предговор митрополита Амфилохија књизи Свети Сава Српски у издању Светигоре и Вечерњих новости: 

„Биографија Светог Саве је започела да се пише руком његових ученика, монаха Доментијана и Теодосија. Каснија сва историја наше Цркве, наше духовности, наше културе, па и државности, оно што је највеће и најљепше у њој, највећим дијелом је наставак те биографије. По томе, Свети Сава спада међу изузетне историјске личности, не само нашег народа и не само у свом времену: он је заиста човјек по свом дјелу савремен и свевремен. Попут свог савременика Светог Фрање Асишког који је одиграо изузетну улогу у духовним промјенама западног хришћанства, тако је Свети Сава, својим подвижничким животом и радом, својом везаношћу и упућеношћу на Никеју, на Цариград, духовним рођењем и обликовањем у Светој Гори, својим сусретима са најважнијим духовним и историјским личностима тадашње културне Европе, путовањима и поклоњењима на Блиски Исток, и у Свету Земљу, од суштинске важности за православни исток“




Ван мреже Сол

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1310
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #44 послато: Јун 17, 2016, 12:38:43 поподне »
Што се тиче краља Драгутина, о њему се може наћи у овом раду који сте недавно поставили "Опису источне Европе"Descriptio Europae Orientalis (DEO) од непознатог аутора-доминиканског монаха са почетка 14. вијека. Мислим да је страница 38. (на другом рачунару су ми биљешке)

 Све у свему Драгутин је био и остао православни, што га је спријечило да активније укључи у династичке ствари Угарске. Међутим, с обзиром на то да је био зет угарског краља Стефан V Арпадовића, био је прихватљивији за Запад у односу на Милутина. Види се то у DEO чији је аутор веома непријатељски расположен према "омраженом шизматичком краљу Милутину"

Рецензент је Радивоје Радић.

Када је у питању поријекло Јелене Анжујске, тренутно могу да понудим оно што пише Константин Јиричек у Историји Срба.

Страна 182.

" Тамно је њено порекло. Данило (архиепископ) пише да је Јелена била француског порекла (од рода фрушког), од царске или  краљевске лозе, ћерке славних и богатих родитеља који су је удали за српског краља. Нису празне речи када се ова краљица, као и њена сестра у повељама Карла I и II Анжуанца назива рођаком, као и њена сестра".

Међутим, Јиричек у даљем тексту додаје да сумња у њену генеалошку везу са француским краљевима или латинским царевима у Цариграду (Латинско Царство - (IV крсташки поход), него је доводи у везу са неком француском владајућом господом у Грчкој, која је поријеклом из Шампање или Бургундије. Даље наводи као података да је Јеленина сестра Марија била удата за Анзелма од Шора, који се 1273. спомиње као генерални капетаном Карла I у Албанији.

Чини ми се да у Историји српског народа, том I није детаљније образложено њено поријекло.

Нови прилог о пореклу Iелене Анжуiске
Crusades: Volume 14  /2015 - Nicolas Petrovitch -La Reine de Serbie Helene d Anjou et la Maison de Chaources
СОКО БАIО СА ТРИЕС ЗМАIEВАХ МРѢЕТ НЕЋЕ ДОК СВѢЕТА ТРАIЕ

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #45 послато: Јул 31, 2017, 10:48:16 поподне »
Случајно наиђох на мрежи на кратак чланак о мученицима британским:

"Британска Црква зна за цели сабор мученика који су пострадали за Христа. Први који је у тој земљи положио живот свој за Господа био је славни мученик Албан (+305; 22. јуни / 5. јули). То се догодило у време гоњења на хришћане при императору Диоклецијану. Тада су у Британији примили мученичку кончину св. Аугул епископ Лондонски (празнује се 7. фебруара) и Велшки Првомученици, који су по предању пострадали у месту Керлеону. Из великог броја тих мученика до нас су дошла имена само светог Јулија и светога Арона. Празник Велшких Првомученика празнује се 1. јула. Може се приметити да је Арон јеврејско име те да је највероватније био јеврејски трговац који је примио хришћанство. Имена пак Албан и Јулије су латинска а не келтска. Сагласно духовном писцу, историчару и мисионару св. Гилдасу Мудром (око 500 – + око 570) у Британији су пострадали и „други мученици оба пола у разним местима“. Ови мученици односе се на тзв. Први период мучеништва у Британији – римском. Ка овом периоду мучеништва односе се и свети мученици Сократ и Стефан (празнују се 17. септембра), чије тачно место страдања и време нису установљени.

Касније, од краја V до почетка VII века, у Британији су, посебно на западу и југу (Корнуол), пострадали многи други мученици за Христа, и то углавном од стране незнабожачких племена са копна, који су освојили највећи део острва Британија. То је тзв. Други период мучеништва, када су хришћани Британије пострадали од незнабожаца (германских племена) Англа, Сакса, Јута и Фриза[1]. Ка таквим мученицима односи се св. Алдат епископ Глостерски (+577; праз. 4. фебруара) који је организовао отпор незнабожцима и пострадао од њихових руку; св. Теудрик – Теодор (+577; праз. 26. јуна) краљ Гламоргана, убијен у битци против незнабожаца Сакса; св. мученица Сативола близу Ексетера којој су косом одсекли главу (празн. 2. августа); мученица Јутвара, сестра св. Сативоле, која се подвизавала у Девону (VII век; празн. 1.јула); св. Ерт, који је живео у Корнуолу, коме је посвећен храм и по коме је названо једно село (V век; празн. 31. августа); његова сестра св. Ивес једна је од најпоштованијих подвижница и мученица Корнуола (+ 450; празн. 3. фебруара). У њену част названа је парохија, село па чак и залив; мученица Алмета Велшка (V век; празн. 1. августа), која је претрпела мучења на гори близу града Брекнок у Велсу. У Велсу се 23. августа молитвено прославља мученичка кончина св. Мученице Тидфил (+480) у чију је част названо насеље Мертир-Тајдфил. Мученица дјева Колумба Корнуолска пострадала је највероватније у исто време (празн. 13. новембра). У V веку у Корнуолу су пострадали и свети подвижници, брат и сестра, Фингар и Фиала (празн. 14. децембра). Године 576. пострадао је св. Константин, негдашњи краљ Корнуола, који је у младости водио нечастан живот но који је покајавши се и отишавши проповедати Еванђеље и оснивати манастире у Шкотској, тамо и убијен (празн. 9. марта). У велшкој варошици Мертир-Киног пострадао је од варвара 492. године један од најпоштованијих раних мученика Велса св. Киног (празн. 7. октобра). Исте године у месту Талгарт пострадала је од руку незнабожаца мученица Гвен (празн. 18. октобра). У V веку у велшкој регији Дајфед примио је мученички венац св. Догфан (празн. 13. јула). Петог децембра врши се молитвено сећање на св. отшелника Јустина, који се подвизавао на острву Рамси близу Велса и убијеног у VI веку од разбојника."

http://www.mitropolija.com/2009/07/

http://orthodoxengland.org.uk/hp.php

Знао сам да је било мученички пострадалих хришћана за време римске власти на острвима, као и за оне пострадале од Викинга у
IX/X. веку, али за ово раздобље између (V-VII век) нисам знао.


Мученици британски
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7223
  • I2-Y250780, род Никшића, U5a2b мт-ДНК
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #46 послато: Јул 31, 2017, 11:04:16 поподне »
<a href="https://www.youtube.com/v/Y6KCgHdcyzA" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/Y6KCgHdcyzA</a>
« Последња измена: Август 01, 2017, 12:40:25 пре подне НиколаВук »

симо

  • Гост
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #47 послато: Јул 31, 2017, 11:17:08 поподне »

http://orthodoxengland.org.uk/hp.php

Знао сам да је било мученички пострадалих хришћана за време римске власти на острвима, као и за оне пострадале од Викинга у
IX/X. веку, али за ово раздобље између (V-VII век) нисам знао.


Мученици британски

Да, то су углавном текстови оца Ендрјуа Филипса који води сајт orthodoxengland.org.uk а свештеник је Руске православне Цркве.

Имао је одличне текстове против екуменизма, неке од њих сам и преводио. Слично о. Серафиму Роузу, православни Западњак, а није захваћен екуменистичком јереси.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Православна Енглеска
« Одговор #48 послато: Август 01, 2017, 12:15:23 пре подне »
https://youtu.be/Y6KCgHdcyzA

Митрополит Серафим је поглавар Британске православне цркве.
Има ту разних лутања у њиховој повести, од приближавања монофизитима, преко разних унија са другим црквама и "црквама" (укључујући и протестанте), раскида и нових заједница, до суштинског враћања изворној Цркви...
Серафим је занимљива личност, а такве су му и беседе.
 
http://britishorthodox.org/
"Наша мука ваља за причешћа"