Не знам да ли је Слободан давао упутства Калафатовићу, он о томе не пише. У његовим постхумно објављеним радовима има један део под називом "Записи о проблемима и људима 1941-1944". Читао сам и то, не баш скоро, додуше (увек ми је некако тужно и потресно када читам о пропасти једне земље, нарочито моје), али југословенској влади у Лондону нико није постављао никаква незгодна питања и вези са капитулацијом, бар се то не може наћи у овим текстовима.
Што се тиче догађаја пред капитулацију, постоји поглавље под називом "Седница на Палама". Ту Слободан каже да је Симовић на тој седници саопштио да ће бити боље да убудуће он буде са Владом, а не као до тада у Врховној команди, а да је због тога одлучио да за начелника штаба Врховне команде предложи генерала Данила Калафатовића. О могућности капитулације није на тој седници било ни помена. Симовић је војну ситуацију представљао бољом него што је била и нико му није баш веровао. Сутрадан је Влада, опет на Симовићев предлог, отишла у Никшић, стигавши тамо "доцкан у ноћ", да цитирам Јовановића. Тада су сазнали да је краљ већ одлетео за Грчку. Сутра ујутру, министар војни Богољуб Илић добио је телефонски извештај да је генерал Калафатовић потписао капитулацију.
То исто преподне, Симовић се, раније него што га је ико очекивао, појавио у Никшићу и почео да организује одлазак Владе у Грчку. Сад иде занимљив део, који ћу прекуцати:
"Што се тиче капитулације, говорио је да је то чисто војни акт који не ангажује Владу, и који јој не може сметати да продужи ван земље борбу с непријатељем. Он је имао пред очима белгијски пример: у Белгији, војска је капитулирала, али Влада није, него се повукла у Енглеску. Пре извршене капитулације Симовић је био предао дужност начелника штаба Врховне команде генералу Калафатовићу и остао само у положају председника Владе, која није могла бити везана једном капитулацијом коју није претходно одобрила. И Симовић и Илић наглашавали су да је капитулација један свршени чин који се више не да поправити. Симовић се понашао тако као да је и сам био изненађен капитулацијом, која би према томе била одлучена тек после његовог одласка са Пала.
На доцнијим министарским седницама, прво у Атини, па онда у Јерусалиму, Симовић је навек говорио о капитулацији као да би то био један акт с којим он није имао никакве везе. После његова пада Влада је имала да решава, између осталог, и о објављивању једног написа Грге Златопера о 27. марту. Прегледајући тај напис, неко запази да се ту о капитулацији говори као да би она била извршена са знањем и одобрењем Владе. Како је Златопер радио по непосредним упутствима Симовића, многи су чланови Владе дошли на мисао да је Симовић знао за капитулацију и њу унапред одобрио, па је стога у напису Златоперову хтео да накнадно њу припише целој Влади, и тиме умањи своју личну одговорност. Тим поводом министри су, по сећању, саставили записник о седници на Палама, у коме су ствари представљене отприлике исто овако као и у овој забелешци. Тај записник прикључен је осталим записницима министарских седница. У току 1944. један од млађих официра, који је водио деловодни протокол Врховне команде, причао је Јовановићу да је својом руком завео писмена упутства Симовића Калафатовићу. По тим упутствима Калафатовић је имао да почне с Немцима преговоре о закључењу једног примирја које нам је било потребно ради прегруписавања наших снага. Докле се не би чуо Калафатовић, тешко се може знати шта је било у ствари. На први поглед тешко је претпоставити да је Симовић могао озбиљно мислити да ће Немци хтети примити нашу понуду примирја, као год што је тешко претпоставити и то да је Калафатовић прекорачио Симовићева упутства, па место примирја понудио капитулацију. Калафатовић је уопште познат као врло исправан војник."
Слободан, дакле, не коментарише посебно Симовићево позивање на белгијски пример. Изгледа да му то није примарно у целој причи. А опет, то не значи да тај пример не сматра за ваљан.