Везано за горњу дискусију, мислим да се треба помирити са чињеницом да је проценат људи који су заинтересовани за сопствено поријекло заиста мали. Интересовање за сопствене претке је у клановском систему Црне горе имало практичног значаја, јер је то имало утицаја на свакодневни живот, није било свеједно да ли си од "соја или несоја". Ако си и хтио да заборавиш на сопствене претке (у случају да нису били баш сјајни) ниси могао, јер твоја околина то није заборављала.
Данас, познавање предачке историје, нема богзна какав утицај на наш свакодневни живот, па вјероватно због тога људи нису превише заинтересовани. Имамо са друге стране и крајности у супротном смјеру, гдје се о сопственим прецима испредају бајке и улази у област митова и легенди.
Мене лично мотивише управо улога генетике, односно могућност да се неке ствари егзактно потврде или оповргну и тако на цијелу причу стави тачка. Свјестан сам да је то дуг процес, али некако вјерујем да ће у једном моменту у будућности свако од нас знати ко је и од кога је. То сазнање не треба да буде основ неког нашег идеализирања сопствених предака већ само утврђивање истине и у једну руку затварање приче.