Готи су и раније били Словени/Славени.
Термин Гот је старији од термина Словен/Славен.
Није било речи о Славенима на Северу већ о Србима, одн. Готима и Полабским Србима.
Славен-Словен је лингвистичка а не етничка категорија уоквирена 'залагањем' Ћирила и Методија. Половина Немачке је до пре 400-500 година била неформално у оквирима ове категорије. Како то да су доминантни и несаломиви Славени из ових крајева преко ноћи постали Германи?
Верујем да су Германи били доминатнији и суровији од Словена, па зато и питам која је то сила приморала балканске Готе да постану Словени.
В. Дворниковић, Карактерологија Југословена:
" Ј. Рус сматра Хрвате, као политички државотворни народ, готским, дакле германским племеном које је негде на горњој Висли зауставило словенску струју ка западу, наметнуло се једном делу Словена за господара, али се и језично пословенило задржавши своје готско име „Хрвати". Као такви они су били господујући социјални слој над словенском гомилом. Али ни они нису прави оснивачи хрватске далматинске државе! Гота никад доста!
Готски слој међу Хрватима много је дубљи, у ствари двострук. Јер Готи су већ били у Далмацији пре доласка њихове северне готске браће Хрвата и од њих вођене словенске гомиле. То је био онај део Гота који је остао у Далмацији, у својој далматинско-готској држави, не само после одласка већине Гота у Италију под Теодерихом Великим (488), него и после пропасти италско-готске државе (555). У то се појавише Авари и Словени, али, по пристанку самих ромејских царева, Готи су и даље остали господујући елеменат и борили се противу аварско-словенске најезде. Доласком нових северних Гота „Хрвата", готски елеменат Далмације био је појачан, стопио се са својом придошлом готском браћом, савладао коначно Аваре и основао хрватску државу. Али у тој држави преовладао је словенски језик, као језик етничке већине. Народни хрватски кнезови и краљеви само су потомци и наследници готских владара. Отуда је и разумљиво што жива традиција из IX—XI века, забележена у хроници попа Дукљанина (или „Барском родослову", по новијој исправци Н. Радојчића), Русовом главном извору — поред хронике Томе архиђакона сплитског и Константина Порфирогенита — истиче „стару славу" и дугу прошлост хрватске државе. Династија „Свевладића" која је ујединила и Хрвате и Србе, била је, дакле, пореклом готска, а Свевлад, оснивач те династије, није био нико други до сам — Теодерих Велики. Појава хрватске и српске државе у IX и X столећу не може се, по Русу, схватити као дело „велике словенске гомиле" — која за то није била способна, али се може схватити на основу р а н и ј и х готских државних традиција на које је словенска епоха само надовезана. "
" Као централна државотворна личност средњевековне богумилске Босне сматра се бан, касније краљ Твртко. Твртко Котроманић био је једна од најспособнијих и најјачих државотворних личности целе наше историје. Сам, лично, имао је идеју. Јасан државни план, јака воља са свом потребном еластичношћу избија оштро из његова историског профила. Вештина којом је учетвовао у разним политичким комплексима, и на латинском западу и на православном истоку, користеки сваку погодну ситуацију, одаје не само бистрог него и високо културног државника! у стилу XIV века. Елан којим је проширивао босанску територију и тиме уједињавао јупословенеке покрајине, изазива дивљење, иако се и он служио углавном свим политичким реквизитама и методама којима су се служили и остали његови саеременици. Енергија и мудра обазривост држе равнотежу у његовој политичкој и државничкој личности — црта нимало босанска. Један дуброввчки извор каже за њ да је био готског, дакле германеког порекла. "
" Знаменитог слависту Александра Брикнера наводимо као пример за оно прво схватање: „Доброћудни и гостољубиви, безбрижни и весели, живахног али непостојаног духа, без иницијативе и енергије, лењи и површни, конзервативни и немарни, Словени узмичу пред сваким нападом, избегавају сваку власт, рођени су демократи и анархисти, који су и своје победоносне војсковође убијали да ови не би њима завладали. При томе су необично скромни, ни за чим не теже, и зато, поред све своје храбрости, великог броја и физичке издржљивости, нису били створени за освајаче или осниваче држава". Још један појачани рефлекс овог мишљења (из „Словенског културног проблема" од Д. Прохаске): „Словенска с л а б о с т, словенска бескарактерност и наклоњеност међусобним задевицама и зависти" крива је што су Словени остали заробљени и политички неслободни . . ." (писано пре светског рата)!
Масарика наводимо као претставника дијаметрално супротне дијагнозе: Словени никада нису голубињим гласом гукали . . . од свих народа нсјсроднији су — Германима . . . нимало нису слабији државотворци од Немаца. ,,По карактеру Словенима су најближи Германи. Свака научна етнографија то казује . . . и зато немачки утицај није разорио наш чешки карактер, како то тврде многи славјанофили . . ," ,,Учење о мирном и пасивном карактеру старих Словена поникло је из славистике, на основи априорних конструкција и без проучавања извора . . . Непристрасан студиј доказује да су стари Словени били народ ратнички, подузетан и окрутан. "
