Ta je pojava nekad čini se bila raširenija i nije bila ograničena samo na muslimane.
http://www.mediafire.com/file/6fey7cs4yhqjs78/RVM3.pdf
Није ограничена само на муслимане, али ево неколико навода из приложеног рада, из којих је јасно да код хришћанских Јужних Словена, левират и сорорат никако нису били правило, већ изузетни случајеви:
„За разлику од северних Арбанаса, код етничких група српског и хрватског језика прави левират се јавља ретко и спорадично код хришћана, али има знакова да је у прошлости био практикован у већој мери.“
„На питање "догађа ли се често да се удовице преудају у исту задругу", добио je В.Богишић у својој анкети о правним обичајима више одговора из разних крајева, од којих су већина негативни и неодређени.“
„Међу законским наредбама што су их у Жичкој повељи за регулисање брачних прилика издали (око 1220) српски краљ Стеван и син му Радослав била је и наредба којом се нарочито забрањује да се нико не сме женити својом "сватвицом", тј. сестром своје умрле жене.“
Јасно је да су се овакве ствари дешавале, али вероватно спорадично и из неких разлога које би требало тумачити од случаја до случаја. Свакако то није било неко неписано правило.
Искрено говорећи, помало застрашујуће звучи следећи навод, из којег произлази да је невеста удајом постајала, такорећи, - имовина рода у који се удала:
„Поменути писци ретко наводе народна објашњења левирата. Мени су Арбанаси око Ђаковице објашњавали да се тако ради стога што је кућа платила за ту жену и снаха (kunata) треба да остане у тој кући.“
