Очигледно ме ниси добро разумео. Цела твоја прича о Тимочанима, њиховом пресељењу ка западу, као и све остало после тога, је само твоја претпоставка, за тај наратив немаш никаквих материјалних доказа који би недвосмислено повезали FT190799 са тим претпостављеним миграцијама...
Био бих заиста поласкан да сам аутор поменуте претпоставке, коју сада потврђују популационе генетске анализе балканског становништва, али она није моја, већ једна од теорија коју су заступали поједини историчари, док сам ја у ствари само њен верни, дугогодишњи поклоник.
О њој се и на овом форуму писало још пре мог активирања, након новосазнајнe, сада већ утемељене широке разноврсности словенских грана међу Бугарима и Србима, укључујући разноврсност у PH908 и нашој FT14506 подграни. Наравно, са доста мање пажње и еуфоричног расположења се о томе овде дискутовало, у односу на писанија од стране тзв. херцеговачко-далматинске фракције одн. оних форумаша који су настојали да кроз генетичку генеалогију прикажу теорију о западнословенском пореклу као једино могућну, за већину балканских Срба словенског порекла. Иначе, потпуно се слажем са тобом да не можемо ништа поуздано тврдити по питању даље судбине Тимочана, осталих јужнословенских племена и раносредњовековних миграција, али не можемо ни игнорисати генетичке резултате народа у окружењу, пре свих поменутих Бугара, највише из разлога опште познате чињенице, да су управо јужнословенска племена заслужна за стварање словенског идентитета бугарске државе.
Мишљења сам да се њихове појаве, у прилично старим генеалошким линијама раздвајања са Србима, не могу објаснити ничим другим осим са миграцијама Словена преко Доњег Дунава током раног средњег века и осталим, каснијим историјским чињеницама, а то су пре свих утицаји Бугарословена на источни и централни Балкан, њиховим упадима на тло српске па и на тло хрватске државе, на крајњем западу и каснијим, повратним српским утицајима, посебно од краја 13. века и периода владавине краља Милутина, као и са материјалним и духовним вредностима ова два веома блиска народа, Срба и Бугара, која су и поред честих сукоба, временом стваране. Полазећи од ове претпоставке, као врло могућне, дакле, од претпоставке да су се неки носиоци FT14506 и осталих словенских грана током раног средњег века и у каснијем периоду налазили између ова два утицаја (а неки од њих вероватно и на путевима продора Угара са севера на централни Балкан), Стара Рашка се природно намеће као област у којој су бројне такве подгране најпре пронашле своје стециште, где су се многе од њих, мање или више, несметано развијале, све до доласка Османлија када долази до већег интензитета њиховог ширења на западни Балкан.
С тога, не бих се сложио да су ретка Матијашевићева, Милановићева и моја подграна битне за распетљавање никшићког клупка (иако очекујем да ће нам на стаблу прикључити неки северни лучинштаци или муслимани из Рашке области, као што очекујем и да ће FT190799 поцепати неки старорашки род са другом крсном славом, можда баш јелисејевштаци Поповићи), јер могло би се такође рећи да су и подгране Кургаша, Војиновића, Милекића, Симеуновића и Вићовића исто ретке, сви се они налазе на нивоу Y189944*. Уколико би искључиво инсистирали на том концепту, онда би рецимо неко могао тврдити и на основу разноврсности и распрострањености PH908 да је њена матица била Балкан, јер на нивоу PH908* имамо Грке, Бугаре, Албанце, Турке и Србина са старијим презименом Грковић:
https://www.yfull.com/tree/I-PH908/ и на основу њених појединих, искључиво балканских грана. Па још ако би тај неко знао за прорачун старости PH908 на FTDNA, радо би је повезао можда и са Илирима, с обзиром на аутохтонистичку теорију и илирској/староседелачкој заслепљености бројних Срба, на коју није имуна ни већина Никшића са којима сам у контакту.
Дакле, разумевање концепта разноврсности, распрострањености и старости подграна иду упоредо са познавањем историје одн. са разумевањем концепта историјских догађаја, а у случају Никшића и са исправним тумачењима историјских извора (као што су историју средњовековног Оногошта најбоље обрадили управо Храбак и Новаковић) и усмених предања, пре свих предања о неаутохтоности Никшића на простору Оногошта као и оних о Требјеси и Требјешанима, као најмлађем огранку јужних Никшића, а која су у корелацији са историјским изворима.
За разумевање матице Никшића, северна разгранатост кластера Y189944 је најбитнија. Неизводљиво је данашњу присутност појединих припадника Y189944 у бијелопољском крају, који се налазе на почетном нивоу генетичке раздвојености у односу на остале припаднике са предањима о Бијелом Пољу (укључујући и нас Бојановиће), објаснити са "прометним бијелопољским подручјем" а истовремено их не доводити у везу са Лимским/Тарским Никшићима. Без сумње је Средње Полимље, као средишњи и интегрални део Старе Рашке, било једно од развијенијих делова српске државе у успону током 13. и 14. века. За такву тврдњу нам осим основаног прометног трга - града на месту данашњег Бијелог Поља, једног од тежишта дубровачке караванске трговине и економског успона оближњег Брскова, иду у прилог и бројне цркве и манастири у овој области, немањићке задужбине, па као такво, оно (Средње Полимље) је било изузетно погодно за заснивање феудалних поседа и крупних манастирских и личних властелинстава, oко којих се прибијало и подвлашћено становништво, које се у повељама делило на меропхе, сокалнике и влахе - сточаре. Најбољи кандидати за такву оновремену средњеполимску сталешку структуру су по мом мишљењу управо носиоци Y189944 (нижа властела) и припадници хаплогрупа које су им се временом прибраћивале.
