Аутор Тема: Отмица невесте  (Прочитано 1559 пута)

Ван мреже Азот

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 393
Одг: Отмица невесте
« Одговор #20 послато: Јануар 17, 2021, 05:29:36 поподне »
Занимљиве приче (мислим на оне где су младе биле вољне да се удају, а бранили им). Размишљала сам у први мах да је требало имати храбрости да се тако нешто изведе, јер су многима и животи били угрожени. Мада када се боље размисли и није било за њих избора или покушати и по цени живота или животарити живот који то и није ако га не проводиш са ким ти хоћеш.
Питам се и ти што се љуте због избора своје деце шта уопште добију са тим?! Има тога и данас, мада мање. Знам да је један од нервозе добио и дијабетес јер му се ћерка удала за Рома.

Ван мреже rugovac

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 972
Одг: Отмица невесте
« Одговор #21 послато: Јануар 18, 2021, 11:30:20 поподне »
Моји имају то у себи, ја сам више миран и повучен... Ко ме зна, мене не може да повеже са нечим оваквим, склањао сам се увек од сукоба (мада, ово је заиста била екстремна ситуација и човек се ту бори за себе и своје не мислећи шта ће бити на крају). Али некад се запитам колико носим од њих, па кад бих гледао тај неки аспект, рекао бих да није много :) (али ко зна, можда "чучи" негде тај део)...Спољни утисак је занимљив, то сам имао прилике да видим код мог друга из средње школе, који је тако добра природа, благ, као "девојчица". После средње школе је упосао за подофиције, отишао на Кошаре, спасио је 12 наших војника од Албанаца, познат је под надимком водник "Пламен"...никада пре тога не бих рекао да је способан за неке подвиге у рату, а човек је реално јунак...Па смо се видели на годишњици матуре пре неколико година, завршили на приватној журци и онда гледам човека поред себе, и опет ми не иде у главу да је он, наш Томица Рачић, чувени "Пламен"...Не зато што бих сумњао да је то он, него таква мирна и добра природа, која воли да запева Драгану Мирковић, да је правио подвиге у рату (ето, то чучи у њему, што ми у музичкој нисмо могли да видимо, него само његови војници на караули и Албанци :) )





Nije bitno kako ko izgleda već šta je unutra.

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5812
  • I2-Y52621>Y189944>Y250780, род Никшића-Гојаковића
Одг: Отмица невесте
« Одговор #22 послато: Јануар 19, 2021, 12:07:40 пре подне »



Nije bitno kako ko izgleda već šta je unutra.
Тако је :) Скренуо сам ван теме мало, али шта могу да кажем за њега је да је пре свега предобар човек и када би га упознао , уверио би се сам у то...Само је бранио своју земљу на јуначки начин, а такви заслужују поштовање и од противника...
Што се тиче отмице невесте, нашао сам неки извор из 16. века, од Аугерија Бузбека, Фламанца...овде ћу копирати цео извор (где се наводи и обичај на сахрани, а и обичај отмице невесте):
Године 1554. именован је за амбасадора
Фердинанда I у Османском царству, којим је
тада владао Сулејман Величанствени (1520-
1566). Предмет спора између Хабзбурговаца и
Сулејмана представљала је Фердинандова
претензија на мађарску круну.4
 Током другог
боравка у Истанбулу 1556. г. Сулејман је
наредио да га држе у кућном притвору, али је
Бузбек и у тако тешким околностима успео да
постави темеље мировног уговора склопљеног
у Бечу 1562. г.
Током свог боравка у Османском
царству водио је коресподенцију са многим
значајним личностима из ондашњег политичког
живота...
Будући да је Бузбеков опис Јагодине
усамљени сведок живота на нашим просторима
средином 16. века, следи текст на језику извора:
,,Након што смо прешли реку звану
Морава од стране локалног становништва,
навратили смо у српско село Јагодину, где смо
посматрали овдашњи обред сахрањивања који
се веома разликује од нашег. Тело се налазило у
цркви │и било је │ откривеног лица; одмах до
њега била је постављена храна – хлеб, месо и
пехар вина8
. Сурпуга и кћерка стајале су са
стране, обучене у своју најбољу одећу. Кћерка
је имала капу
 од пауновог перја. Последњи
поклон који је жена даривала свом већ сада
ожаљеном мужу била је пурпурна капица коју,
према обичају, носе овдашње девојке за удају.
Затим смо оданде чули нарицање, плач и
јадиковке, којима │као да│ су мртвог човека
питале: Зар су од њега то заслужиле? Које
ствари, која пажња, који спокој му је
недостајао? Зашто их је оставио саме и
несрећне и │зашто је отишао│ од своје
породице? Опело су служили свештеници грчке
вере. На гробљу је било много тесаних
фигура јелена, ланета и сличних дивљих
животиња, подигнутих на кочеве или мотке.
Када смо се распитивали за разлог, рекли су да
мужеви или очеви постављају такав споменик у
знак сећања на хитрост и пажњу са којима су
супруге и кћерке испуњавале своје породичне
дужности. На многим гробницама били су
приложени увојци косе које су жене или девојке
тамо стављале као знак жалости │због губитка
│ ближњих.
Такође смо чули да је у овом крају
обичај да, пошто старији уговоре брак између
младића и девојака, будуће младожење отимају
│и одводе своје│ девојке. Наиме, не би било
пристојно према девојци да │младићи│
пристану на свадбу према договору.

http://www.arhivja.org.rs/images/koreni_10.PDF
« Последња измена: Јануар 19, 2021, 12:19:21 пре подне ДушанВучко »

Ван мреже сɣнце

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1150
  • I-S17250>Y4882>A1328
Одг: Отмица невесте
« Одговор #23 послато: Јануар 22, 2021, 11:15:11 пре подне »
Што се тиче обичаја тајнога одвођења невјесте, свједочи Несторов љетопис, да на Руси постоје три врсте сватбених обичаја:

1. Пољана - не иде жених по невјесту, но је приводе кући обвечер, а ујутро приношаху што за њу хоће дати.
2. Дријевљана - краду дјевојке док се купају по језерима
3. Радимића, Ветића и Сјеверо - сретаху се на плесања и игришта и ту себи узимаху жене и имаху по двје, по три

Цитат
Имѣяхуть бо обычая своя и законы отець своихъ и предания, кождо своя норовъ.

Поляне бо своихъ отець обычай имяху тихъ и кротокъ, и стыдѣнье къ снохамъ своимъ и къ сестрамъ, и къ матеремъ своим, и снохы къ свекровамъ своимъ и къ дѣверемъ велико стыдѣнье имуще. И брачный обычай имѣаху: не хожаше женихъ по невѣсту, но привожаху вечеръ, а заутра приношаху что на ней вдадуче.

А деревляни живяху звѣрьскымъ образомъ, живуще скотьскы: и убиваху другъ друга, ядуще все нечисто, и браченья в нихъ не быша, но умыкаху у воды дѣвица.

А радимичи, и вятичи и северо одинъ обычай имяху: живяху в лѣсѣ, якоже всякый звѣр, ядуще все нечисто, и срамословье в нихъ предъ отьци и пред снохами, и браци не бываху в нихъ, но игрища межю селы, и схожахуся на игрища, на плясанья и на вся бѣсовьскыя пѣсни, и ту умыкаху жены собѣ, с неюже кто свѣщевашеся. Имяхут же по двѣ и по три жены. И аще кто умряше, творяху трызну надъ нимь, и посемъ творяху кладу велику, и възложать на кладу мертвѣца и съжигаху, и посемъ, събравше кости, вложаху въ <...> ссудъ малъ и поставляху на столпѣ на путехъ, иже творять вятичи и нынѣ. Си же обычаи творяху и кривичи и прочии погании, не вѣдуще закона Божиа, но творяху сами себѣ законъ.

Якоже се и нынѣ при насъ половци (куманы) законъ дѣржать отець своихъ: кровь проливати, а хвалящеся о семъ, и ядуще мертвечину и всю нечистоту, хомякы и сусолы, и поимають мачехы своя и ятрови, и ины обычая отець своихъ. Но мы же, християне, елико земль, иже вѣрують въ святую Троицю, и въ едино крещение, и въ едину вѣру, законъ имамъ одинъ, елико в Христа крѣстихомъся и въ Христа облекохомся.
[/i]

Јан Длугош говори за Дуљебе слично што и Нестор за остале лише Пољана

Цитат
habitabant more ferarum in silvis, commitentes omnem immundicitiam, puderoque soluto et alienis et cognitis uxoribus rapientes miscebantur.
Hist. Pol. I Dobromili 1615, 47-48
Иако мислимо да управљамо нашими речми, тачно је, да речи, попут татарскога лука, дејствују обратно и на највиши ум и моћно мрсе и изврћу мисао; зато је у свих споровех и беседех необходно поступати математички - најпрво установити пределе (дефиниције) наших речи и израза, да би други знали, како их разумемо.