Миљанићи у књизи црногорских презимена спомињу следећа три братства Кораћ:
1. u Bratonožićima potomci Bukumira, iz područnog Korać Dola, neki se preseliše u Koraće i Petnicu (Vasojevići) i druga mjesta: Kralje, Ruišta, Rljovac (Gornja Sela), Zaton i Rušići (od ovih su kod Novog Pazara), Štitari i Zagrad, svi u Polimlju, pa jedni i kao: Palmari = Johvica
2. Morača (Kolašin) i kao: Janković
3. Bjeloševine (Župa Nikšićka) i kao: Ćiraković = Korać i kao: Darmanović, odselili se u Bosnu, porijeklom su iz Bratonožića, jedni su odselili u Liku u Hrvatskoj
Ради се о једном истом братству што је ауторима очигледно промакло.
Данас сам наишао на податак у књизи "Никшићка жупа" од Милана Пековића да су Кораћи из Бјелошевине досељени из Братоножића где су се презивали Дармановићи што ми је одмах било необично. Чак имају и предање како су добили презиме Кораћ након досељења. По том предању један Дармановић је са чекићем (за који се у појединим областима Црне Горе каже кораћ) случајно ударио агу, те му је ага рекао "Баш си ми ти неки кораћ!". У сваком случају, ова причица би била симпатична да има барем мало истине у њој.
Ево шта је Ердељановић забележио у Братоножићима о Кораћима:
На јужној страни од Тримојевића је селина Кораћи, па до њих Братњив и Ничин-Главица. Причају, да је на свима тнм селиштима било готово једно, непрекидно насеље, из кога се купило 800 „мачева код једног старог дуба више садашњег Клопота. Уопште и остаци и предања показују, да су Тримојевнћи с околним селима чинили средиште племена, онако као што га данас чнни група села под именом Пелев Бријег. Од старог становништва из тих негдашњих села заостали су до сад само Вукајловићи (Аврамовићи), за које кажу, да су потомци од једног детета које је било заостало од старих Кораћана. Оно се било прибило код Прогоновића у Клопоту, који су јамачно силом истиснули старо становништво. Вукајловићи су заједно са Прогоновићима променили и славу (Св. Николу), те сад славе јесењег Св. Јована (Ивањ-дан, 23. септембра). Њих има још две породице у Брскуту, једна у Речинама у Морачи и две у Србији. За старе Кораће зна се, да су се преселили у Васојевиће.
О Прогоновићима пише следеће:
Трећа су трупа Прогоновићи, које зову Клопоћанима по њихову главном селу Клопоту. Они су се овако разгранали. Њихов предак Прого (Прогон) Вучетин је имао три сина: Раслава, Дармана и Ђуку, са којима је, пошто се са братом Баљем поделио, предигао из Виоца у Клопот. Раслав Прогов је имао два сина: Јована и Стамата.
И на крају о Дармановићима:
Потомци од два млађа Прогова сина, од Дармана и од Ђуке, сви оу дигли у Брскут и од њих су тамошњи Дармановићи и Ђукићи. Од ових Ђукића су мухамеданци Шајиновићи у Гусињу.
Дакле, Кораћи из Бејлошевине су пореклом староседеоци Кораћи из Братоножића који су се најпре прибили уз Дармановиће, а затим иселили из Братоножића. Оно што сам и раније приметио је да су предања по којима је презиме настало тако што је неко некоме нешто рекао по правилу сумљива, а ово је најбољи пример за то.
Што се тиче Кораћа из Мораче, Пековић спомиње да су они од Кораћа из Бјелошевине, тако да се може закључити да су сви Кораћи у Црној Гори истог порекла. Не знам на основу чега Миљанићи тврде да су Кораћи од Букумира када се ништа слично не спомиње код Ердељановића који их само наводи као старинце. Да ли неко зна за још неки извор где се Кораћи спомињу као Букумири?
Ћелије (Шумадијска Колубара) Кораћи (и под другим презименима Јеремићи, Марковићи, Миловановићи, Милинковићи, Ђорђевићи и Станисављевићи) славе Никољдан, а доселили су се из Кораћице (Космај). Кораћица село под Космајем недалеко од Младеновца добија назив по њима ранији назив је Павловац по оближњем манастиру .Дошли су у Шумадију преко Сјенице која је успутна станица .Врло стара миграција могуће и пре Шакабенте.