антички аутори, језичком плану, који су некада имали заједнички назив са склавинима (по Прокопију, Јордану), очигледно су себе супротстављали последњима. Зато се поклапање културног идентитета и етничке самосвести староседелаца може бити непотпун, и поуздане етничке идентификације могуће су само тамо где постоје други, неархеолошки извори, првенствено сведочанства древних аутора. Као археолошке показатеље који сведоче о појављивању Словена на одређеној територији, стручњаци обично издвајају следеће културне обележја: - лепљена керамика одређених облика, обично производена од стране жена за домаће потребе, у оквиру породичних традиција; - погреби по обреду трупосожжења, с минималним пратећим инвентаром, али често у урнама типично словенских облика; - 'редовни' женски украс, у архаичним друштвима, као што је правило, носи сакрални терет, и због тога обично добро очува етнографске особине костима тог или оног древног насеља. При томе поједини елементи тог украса могу имати најразличитије порекло; - мале по величини стамбене јединице са удубљеним доњим делом у земљу и пећи у углу. Независно од климатских услова такве стамбене јединице се појављују у том или оном броју практично свуда у зони словенског насељавања. У археологији словенских миграција може се разликовати два аспекта - кретање носилаца словенске културне моделе и њена дифузија међу несловенским насељеништвом. Несумњиво, оба појава су се десила, али при том чиста дифузија словенске моделе без физичког појављивања њених носилаца тешко је могућа и, осим тога, предпоставља значајан период времена, када носиоци различитих културних традиција живе једни поред других. Идеје 'дифузиониста' нису прихваћене међу археолозима који се непосредно баве словенским древностима још и зато што адепти овог модела, углавном, слабо познају конкретан археолошки материјал, што оставља место за многе произвољне интерпретације у њиховим радовима. У стварности у археологији дифузија се манифестује у ширењу појединачних 'модних' елемената културе код најразличитијих народа...
На територију која нас занима, између Дунава и Јадрана, Панонија на југозападу од језера Балатон, као и Источне Алпе – Словени, носиоци Пражске културе, појединачним групама проницу већ почев од прве трећине VI века (слика 1), иако се раније сматрало да се Склавини насељавају у Панонији само под покровитељством Авара. Овде, на неким насељима североистока Словеније, постоји керамика врло слична пражској (слика 2) Датуми ових споменика према радиоугљеничким показатељима одговарају првој половини VI века – 543. и 547. године на насељу Нова Табла (Nova Tabla) на североистоку Словеније, и 535. године на насељу Под Котом – југ код Крога (Pod Kotom – jug pri Krogu). Показатељно је да на овој територији нема лангобардских споменика из VI века. Није искључено да је управо ове панонске Словене имао на уму епископ Мартин из Браге, пореклом из Паноније, у 558. години у списку крштених варварских народа: Immanes variasque pio sub foedere Christi Adsciscis gentes: Alamannus, Saxo, Pannonius, Rugus, Sclavus, Narab, Sarmata, Datusc, Ostrogotus,"
Дакле, присуство Словена на Средњем Дунаву, у зони аварске власти, недвосмислено је утврђено археолошки. У светлу ових археолошких материјала постаје јасно и порекло Словена, ангажованих од стране аварског кагана против Сингидунума. Без икакве сумње, ова територија је дошла под власт Авара након одласка панонских Лангобарда у Италију 568. године, који су оставили своје земље Аварима. За правилно разумевање ситуације у овом региону посебан значај има гробље Регенсбург-Гросспрюфенинг (Regensburg-Grossprüfening) у Баварској, где је истражено 22 словенска погреба-кремације са присуством прилично богатог, по словенским мерилима, инвентара и, посебно, са меровиншким предметима, вероватно припадајућих некој елитној словенској групи (слика 3). Претпоставља се да је пресељење овде Словена имало место око 568. године под притиском аварске експанзије и очигледно уз сагласност баварског војводе. Ако је ово објашњење тачно, онда се може претпоставити и одлазак елите средњедунавских Словена из зоне аварске власти, што се није догодило код нижњедунавских и балканских Склавина.
Заиста, рановизантијски аутори наводе низ имена словенских предводника на Доњем Дунаву и на Балкану, што сведочи о постојању вођске у овом слоју. Могуће је да је одлазак ратничких елита код панонских Склавина довео до промене њихове друштвене структуре, што објашњава зависнији положај ове групе у Аварском каганату у поређењу са нижњедунавским и балканским Словенима, који су такође били у орбити аварске власти.